Deda Stevina škola života – Šejn u Novom Sadu

“Di ćeš Stevane, bog te ubio da te ne ubije, sotim rđavim pištoljom?!”

Moja Pirika ima fantastičnu moć zapažanja.

“Šta si se isprsio k’o mače na džigericu, lotro lotravi? Meto si to crveno maramče oko vrata, samo ti još mamuze falidu pa da budeš pravi kajboj za sprdnju.”

Ne zna Pirika da ja i mamuze imam. Don’o mi pokojni Labud kad se vratio iz londranja po Amerikama, di je, kažedu ljudi, snimao filmove. Don’o mi i mamuze i kariranu košulju. I sad sam se, eto, kompletir’o. Na glavu sam meto šešir, opas’o sam livor što smo našli u kutiji za špenadle još onomad kad je baba teo umirati, i kaz’o Piriki:

“Odo’ ja do Nova Sada!”

Da vam kaže nešto vaš deda Steva… Kadgod se u Novi Sad išlo u cicanoj košulji, naviksanih cipela i štucovanih brkova. Obavezno obučeš sakov, a na glavu meteš nov šešir da ga, uz naklon, malko smakneš kad varošankama nazivaš rukoljub il’ dobar dan.

Sade smo u nekom drugom filmu. Da se nafiluješ metkovima k’o gubernator Šarfenceger, nitije svejedno da se tamo zaputiš.

Odavno Novi Sad tone u močvaru iz koje je iždžikljo. Krčka se ta varoš u ekspres loncu pod kojim đavo nit’ smanjiva vatru, nit’ otvara poklopac da smanji pritisak. Po njemu tabanaju lopine i đilkoši, deci prodajedu droge skuplje neg’ u Kolumbiji samo za troškove transporta. Deca, s druge strane, jedni druge sečedu bricama i mačetama, buše pištoljima, dok im roditelji šamaraju nastavnike, jer im dečica ne dospevaju ni do petog slova azbuke.

Panduracija stvar drži pod kontrolom. Navek će tako kasti. Šerifa nema, pa zamenici u pucnjavi guradu glave u fijoke, ionako prepune sakrivenih slučajova. Jedni kažnjavadu pešake što prelaze na crveno, drugi reketiradu kafandžije, dok nad gradom lokalni šeret leti mlaznim avijonom niže neg’ lastavica pred kišu.

Ima tu i političara. Onomade je oberlojtnant Vučić promrsio da je Novi Sad bezbedan grad, valjda da učini plezir ovom našem magistru Vučeviću koji, siroma, ne zna ni u koju stranu čakšira mu muda padadu. Dok su oni progrgoljili, neko je u varoši opljačk’o poštu, deca su prebila nastavnika, a bulevarima se vozile limuzine gepeka punih neposlušne ljudetine. Od uzora na Atinu, uspeli su samo da zaposle armiju šurnjaja i snaja koji, na sav glas, pištidu kad ne dobiju trinajstu platu.

Treba ovoj varoši šerif. Jedan kakav je bio Šejn. Da ujaše u sumrak, pošamara barabe i izjaše u zoru dok mu neki zgubidan Toma nije zaden’o orden.

Al’, Šejna nema.

Zato sam i odlučijo da se opašem, zasedlam ovu moju bedeviju Učku i zaređam po Novom Sadu, od budale do budale. Da im prišijem četir-pet uzuši, da im isprašim firmirane gaće, da se mile majke prisećadu kad stanem da ih šutiram u guzicu. Neko mora. Ne možemo svi sedeti s’ kitom u jednoj i daljinskim u drugoj ruci, pa prebacivati s rekonstrukcije na tenis i nazad.

“Di ćeš Stevane, nesrećo jedna? Pašćeš s’ote matore kobile pa ćeš kuk slomiti!”

Ne razumeš ti to Pirika.

Kukove lomidu dokoni penzioneri.

Šejn razjebava bagru.