Archive for decembar 2013

Ubio bih cenzora, al’ mi spava u glavi

novinarZamisli, sanjaš da si novinar. Uho ti bridi od prilepljene telefonske slušalice, sa druge strane „Duboko grlo“ sriče podatke iza kojih ostaje pustoš u predsedničkim životima, padaju vlade, nasedaju tektonske ploče jedna na drugu. Trčiš sutra dan u redakciju, otvaraš novine, čuješ buku telefona, oko tebe unezverene kolege, svet vrišti između redova tvog teksta, menja se. Već u sledećem hipu gutaš trodon za smirenje, guraš se kroz dodeljeno ti obezbeđenje da ti nakače Pulicera. Smeškaš se, živiš sopstvenu legendu…

Onda se probudiš s palcem u guzici, krmeljiv grebeš poslednju kašikicu kafe iz olupane piksle. Sanjariš. Koliko sinoć bio si novinar. Danas tek ideš u redakciju na posao.

A, tamo, telefoni ćute. PR službenici su još od sabajle sažvakali sve što ti treba, pa to poslali mejlom, nazvali te „poštovani“ otpozdravili „srdačnim pozdravom“, stavili ti se na raspolaganje „u svako doba“ i zaradili dnevnicu veličine tvoje tromesečne plate. Glavinjaš po konferencijama za novinare, moliš boga da ti ne crkne diktafon jer sopstveni rukopis više ni u bunilu ne umeš da pročitaš, vraćaš se u redakciju i čukaš po tastaturi. Lapćeš kafu bez šećera na radost čira bez leka.

Pitaš kad će plata.
Biće, kažu.
Ne brini, vele.

I onda ti padne priča u krilo. Službenica državna ondulira frizuru o trošku poreskih obveznika. Domogneš se računa, svedoka, datuma, iznosa, pitaš i tu frizerku, proveriš sa još jedne strane, sklopiš priču i na kraju nazoveš Službenicu da se izjasni o inkriminisanom tekstu. Sve po kanonu, štoono kažu: „baš kako je doktor prepisao“.

Pa, krene igranka. Biva da tekst pročita kolega. Gleda te dobronamerno i očinski savetuje da to ne objavljuješ.

Ne treba klati vola za kilo mesa.
Čemu?
Šta ti imaš od toga?

Ali, zamislimo, kažeš tom kolegi da odjebe. Snimiš tekst i predaš ga uredniku. On čita, čudom ne stiže da se načudi, već ima i naslov u glavi, al’ ga prekida telefonski poziv. Crveni, zeleni, klima glavom, muca, spusti slušalicu…

Ne treba klati vola za kilo mesa.
Čemu?
Šta ti imaš od toga?

No, dobro, biva i da prođe bez telefonskog poziva. Okačiš tekst na sajt, ali on posle pola sata volšebno iščezne.

Gde je, pitaš.
Ne pitaj, kažu.

Ponekad tekst, ipak, opstane. Čitaju ljudi, komentarišu, a tebi se telefon usija. Iza sakrivenih brojeva neke spodobe grakću, prde, kikoću se. Prete. Lomiće ti to i to koleno, ubiće ti dete koje izgleda tako i tako, jebaće ti familiju, ne obavezno sledećim redosledom.

Prijavi uredniku, kaže kolega.
Prijavi policiji, kaže urednik.

Jebi ga, videćemo, kaže policajac.
Društvo u kojem se preti novinarima sebe ne može nazvati demokratičnim i civilizacijskim, kaže udruženje.

Ali, biva i da kolega ćuti, telefonskih poziva uredniku nema, baš kao ni pretnji. Pišeš tekst o Službenici državnoj koja se ondulira o trošku poreskih obveznika, Domogneš se računa, svedoka, datuma, iznosa, pitaš i tu frizerku, proveriš sa još jedne strane, sklopiš priču i na kraju nazoveš Službenicu da se izjasni o inkriminisanom tekstu. Sve po kanonu, štoono kažu: „ni po babu ni po stričevima“.

A, onda se uznemiriš, počneš da šutiraš sebe pitanjima.
Šta ako me uzmu na zub?
Šta ako mi urednik ne dozvoli?
Šta ako navučem sebi bedu na vrat?
Ne treba klati vola za kilo mesa.
Jebeš ga.
Nemam ja ništa od toga.

Izbrišeš tekst, otvoriš mejl, poređaš saopštenje po pravilima pet novinarskih pitanja, potpišeš prvim slovom imena i celim prezimenom, zavališ se u stolicu i pitaš kad će plata.

Biće, kažu.
Ne brini, vele.

Advertisements

Jesenski portret

jesenUzaman grakću gavrani sluteći studen i hladan vetar.

Jesen je gospodin u štofanom odelu što u goste dolazi praćen tvrdoglavim suncem, kao bandom sviraca, rešenom da čoveku iz džepa izbiju i poslednji dinar, u slavu derta.

Lepo ga vidiš kako pristiže niz šor u raskopčanom kaputu i još od ajnforta skida šešir, u znak pozdrava.

U kuću će uneti miris berbera i tanke vlati prvih dimova iz odžaka.

Pohvaliće jesenje ruže svadbarske, čardake kukuruzom nabrekle, iz džepa će na astal prosuti šaku svilenih bonbona za dečurliju.

Jesen je gospodin s manirima…

Neće odbiti novu rakiju, friške mirisne vanilice i slatko od dunja iz zadnjeg dvorišta.

Lulu će puniti strpljivo, tučkom nabijati duvan, pripaliti šibicom i ispuniti sobu mirisima sandalovine i nagorele kore od jabuke.

I pričaće priče što tvore tišinu.

O nabujalom Dunavu ’65. O gromu što je dvaput udarao u komšijski đeram, ne mogavši da ga sobali.

Pričaće priče što navlače setu.

O rodu grožđa zbog kog su se nove bačve okivale, o rukavcu što je čuvao jata zlatnih deverika.

Žene će dokuvavati lanjsku ružicu, po osećaju dodavati šećer i karanfilić, a deca će se, stisnuta uz peć boriti sa snom i sitnim kikotom na priče o pokojnom Stevi što je pijanim vašardžijama ukrao ringišpil. Ili zbog snajke koja je dve godine na pogrešnom grobu oplakivala striku, pa joj, tek kad je odlučila da mu digne spomenik, pokazali pravu parcelu.

Jesen je gospodin koji u goste uvek dolazi praćen suncem, a iz kuće odlazi pred zoru zakopčavajući kaput preko svilene marame nehajno nabačene oko vrata.

Lepo ga vidiš kako odlazi niz šor, u ničije vreme što miriše na sneg, dopuštajući da mu prvi mraz na brkovima ugnjezdi ledene kristale

Zavejane slike

voyNa zavejanoj subotičkoj stanici čekali smo putnički voz sa redom vožnje komotnim k’o panonski pogled. Bila je to 1980. godina, a on je mogao da doklizi i ove. Tek, niko od putnika hipnotisanih mećavom ne bi primetio razliku.

Šćućureni na drvenim klupama, međ’ razbacanim koferima, udisali smo dim, a izdisali dremež.

Imao sam četiri godine i nameti snega pokraj staza i puteva za mene bili su nesavladiva brdesa. Terali su me da nosim onu strašnu kapu po uzoru na vozače formule 1, nafatirani skafander i jednoprste rukavice povezane kanapom koji ide oko vrata. I žulja.

Na stanici sam dobio kesicu svilenih bonbona, Mikijev almanah i gumenog Pink Pantera. Bio sam spremam da domaštam još deceniju snežnih mećava, čim se ova stvarna zaustavi.

Na zavejanoj niškoj stanici pili smo votku s ukusom breskve i čekali voz da nas zauvek oslobodi vojničkih čizama, pasulja i naredbi. Kad si mlad, uzbuđen i vojnički dobrano zaglupljen, ne možeš znati kako je bolje popiti litru dizela nego litru tog pseudoruskog otrova.

Jer možeš, recimo, ući u pogrešan voz koji vozi ka pogrešnom gradu, pa posle tabanati kroz sneg iz prvog sela nazad do Niša. Možeš i zaspati na staničnoj klupi čekajući sledeći. Možeš izgubiti kartu o istom trošku, pa se blaženo keziti kartodrapcu ne bi li ti se smilovao kao friško otpuštenom soldatu, koji bi da stigne kući i oliže rane.

Na zevajanoj novosadskoj stanici autobusi se dočekuju kao heroji. Snegovi su vazda padali, ali tako dugo pahulje nismo hvatali jezikom da su nas bogovi kaznili večnom glupošću. Zato narikače i leleču o vanrednim situacijama.

Ona je umorna i dremež joj se preliva po torbama kojima je okružena. Legla je na klupu i glavu položila sinu u krilo. On nema više od pet godina, bdi nad majkom i nežno je miluje po kosi.

Vodite me u sve zavejane gradove…

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.