Archive for jun 2013

Ustanak

U pometnji koja je vladala salom za ručavanje Doma za stare, pobuni buknuloj iz hiljade sitnih nezadovoljstava, videh tu baku kako smerno sedi na stolici, i u rukama, položenim na krilo, drži karton na kojem je krupnim slovima ispisano:

“ DoleJela!”

Baš tako. Zgusnutim masno naškrabanim slovima, upadljivo, prkosno, upozoravajuće…

“DoleJela!”

Shvatila je da je posmatram, nasmejala se i stidljivo podigla taj svoj transparent, mahnula njime napred nazad, kao na kakvim demonstracijama, ali bez glasa, nečujno… DoleJela ispraćeno osmehom i nekakvim vragolastim sjajem u očima. Marija se Zove.

“Ko je Jela”, upitah.

“Nije važno ko je, nego zašto dole!”

Zvao se Sergej. Jednog septembra, pre više od tri godine došao je u dom, sjajne, pod konac, očešljane kose, u balon mantilu i odelu koje je uvek mirisalo na sandalovinu. Imao je blago preplanuo ten zbog kojeg će se sve stanarke tiskati oko njega i akustičnu gitaru koju će zasvirati samo zbog Marije.

“Govorio mi je Vi. Od prvog dana, do dana kada je otišao. Govorio mi je Vi, a ljubio mi ruke tako nežno da sam i sama na njih bila ljubomorna… Bio je pravi gospodin, kakvih više nema. Nikada me nije posetio bez cveća, iz grada mi donosio šomloi galuške i švercovao, još tople, teleće medaljone, na očaj medicinskih sestara. Tek ponekad, vadio bi gitaru i tihim, hrapavim, glasom, samo za mene pevao Тёмная ночь…”

Imao je snežno bele manžetne i na njima rubinsku dugmad.

“Gospodin, moj Sergej. Verovatno poslednji na svetu.”

“A Jela?”

“Ona je ovde sestra. Od početka nije mogla da ga smisli. Nije podnosila njegove kasne noćne povratke, serenate koje je znao da mi svira dok svi spavaju. Nije tolerisala to što neće da pije lekove, što u sobi drži konjak i duvan za lulu…”

Jednom je predložila upravniku da ga premesti u neki drugi dom i ovaj je to učinio.

“Znate, pisao mi je pisma koja su počinjala sa “Vi, moja Vi…”. Pisao mi je pisma koja su mirisala na lulu i sandalovinu, prepuna stihova i prećutanih osmeha. Pisao je, ja sam čitala i samo mi je nedostajao njegov glas kad rastuži onu setnu rusku soldatesku.”

Više ga nema, shvatio sam dok sam je slušao. Zamislio sam kako jedne večeri na sebe navlači najlepše odelo, biserno bele manžetne sa rubinskim dugmićima. Obuva svečane cipele, začešljava kosu i doteže mašnu. Zamislio sam kako leže, na lice navlači osmeh i u pogled iskre. Uzdahne, prošapuće to tako zastarelo, smešno i srceparajuće iskreno “Vi, moja Vi”, pa onda usni taj kraj što vodi na početak svega.

Tako valjda umiru gospoda…

“Drugima ne valja grejanje, pliva im biber u čorbi, traže stalnog lekara u domu… Meni je, evo, ostalo samo da rušim Jelu i ponekad u sebi zapevam: Как я люблю глубину твоих ласковых глаз, Как я хочу к ним прижаться сейчас губами…”

Nasmejala se i mahnula DoleJelom! još jednom za mene, pa spustila transparent na krilo i na lice navukla onu koprenu od spokoja.

I danas je takvu pamtim.

DoleJela!

Deda Stevina škola života: Matura

deda-stevaMatura je kadgod značila da’š ostati bez polak peradi iz avlije, a da će ti brkovi ostati celi. Jer tamo di su stali drugovi u kožnim jankelima, nastavili su mal’ učitelji, a malo više direktori u školama. Još je moj pokojni baba govorijo: „Kad rodiš benasto dete, gledaj da bolje ugojiš svinče nego njega. Ondak možeš i da plačeš za novcima koje si potrošio da ga iškoluješ, al’ bar znaš da će svinče za njeg’ maturirati.“

To, kanda, polako izumire jer vidim da nam se odojčad sprema za taj ispit po godinu dana. Plaćadu roditelji one iste nastavnike što ne postizavadu da im nauče decu u vreme škole, da ih spremaju privatno. Da im, takokasti, honorarom savijenim u tubu saliju u uši svo to znanje što dokazuje zrelost. Al’ vidim da ove godine ni od te zrelosti neće biti štogod, posle svog onog natezanja oko ukradenih testova.

Pa jeste…Kaka se zrelost može očekivati od dece u nezreloj državi, kojoj ni četir sunca ni kiša blaga ko materin pogled, ne može pomoći da sazri. Zašto to kažem? Pa, gledam onog uncuta što na svakoj sliki izgleda k’o lipicaner, a pedigre i znanje mu ne dostižu ni za brdskog konja kobasičara. Njega su već dvared izvikali za ministra obrazovanja isti taki k’o što je i on. Vol’o bi da mi neko pametniji objasni kako se biradu ljudi za taku poziciju. Jal ih izvlačidu iz kupusne kace, iz reda za ono njino falično mleko… A možda ga, šereti jedni, ubacuju u Vladu ko deca kad međ’ goste bacidu crknutog miša.

„Ček da vidimo šta će biti…“

Bude frtutme, deco moja, nema šta drugo.

Samo i ta zajebancija ima posledica. Sećam se kako su kod nas u selu za precednika mesne zajednice jedared birali šuntavog Radoja. Bio je dopisni član partije, malko se švandračio dok divani, pljuckao i salajtovao i nije baš uvek bio ciguran di mu je levo, a di desno. Bio je Radoje svakaki, ali najbolji na tom precedničkom mestu za drugove koji su, sašnjim blentavim, mogli da rade šta su ‘teli.

yarkoCirkus sa Radojem je ispao kad je, ono jedared, u naše selo teo da dođe precednik Izvršnog veća. Poslali iz Banovine protokol u kom piše da precednika ima da sačekuje Radoje k’o prvi čovek sela. Al’ ovi u Banovini nisu znali za jadac. Naš se Radoje nalizo ko mačak nekom rakiještinom, pa onako uparađen poč’o da peva: „Druže Tito jebem li ti majku, zašto nisu kuruzi po banku.“ Dali se ovi moji u paniku, di će sašnjim tako brljivim i ožderanim, pa ga metili pod čardak samo da se ne čuje kako ruži druga maršala.

Precedniku posle kaz’li da se Radoje još nije vrn’o sa pecanja, možda se i udavijo, šta ćete druže precedniče, taki je naš paorski život, izvol’te malo kavurme… Radoja su posle raščinili jer su vajdar svatili da ne mož baš svaku vancagu mećati na odgovorne pozicije.

Lepo je govorio moj pokojni baba: „Daj budali kamen u šake, pa gledaj di ćeš s glavom“. Problem je što je ovaj kamen od ministra u šakama već dva mandata, a Kinezi ne postizavadu da naprave čalmi koliko je u nas razbijenih glava.

Sad kad je stig’o da zasere još jednu malu maturu, vreme je da obrnemo tu njinu reformu. Treba se s učiteljima dogovoriti koliko osmogodišnja škola vredi šunki, kobasica, svež’ jaja i sitne peradi. Sve to u smislu mature. Jer di je kvaka… Moj je baba možda imao debele svinje i mršavu decu, al’ smo bar svi zajedno maturirali, a nema tog suklete od ministra koji može da poništi bački kulen i sremačku slaninu.

Klovn

klovnLjubav u šestaestoj uvek je, samo, igra… Nastavak one detinje naivnosti, kojoj je dovoljna kartonska kutija, da u njoj zabuja život prepun nepoznatih junaka koje smišljaju mudrooke glavice…

Dok je navlačio poslednji potez ruža, široko oko usta, a na nos veliku crvenu, klovnovsku lopticu, nije mogao da se seti boljeg načina za izvinjenje. Jer, osećaj krivice je osećaj krivice, čak i u šesnaestoj godini.

Široke karirane pantalone landarale su oko njega na žutim tregerima dok je uzimao džinovski afrički ljiljan za koji je dao poslednje od džeparca. Glomazne klovnovske cipele cičale su pri svakom koraku, poput gumene igračkice. Njeek, njeek, njeek, njeek… Od Bulevara Jovana Dučića, kroz četvrtaste crvene zgrade prošetao je Novim naseljem, lagano smešeći se na izbezumljene poglede okolnih stanara… Njeek, njeek, njeek pored kabastog atomskog skloništa, pa do njene zgrade.

Plan je bio jednostavan. Pozvoniće, Ona će otvoriti vrata, a On će joj odrecitovati „Lorelei“ Hajnriha Hajnea. Na nemačkom. U šesnaestoj godini i to ima smisla…

Dok srce dumbara pod drečavom vrećastom košuljom, ispružio je nesigurno prst do tastera za zvono. Jednom, drugi put… Vrata se otvoriše.

Njeek, njeek, nervozno se prebacio sa noge na noguIch weiß nicht, was soll es bedeuten njeek, njeek  Daß ich so traurig bin….“

                                     * * *

– Koji je sad ovo kurac?!

Njen poslovično nadrndan tata stajao je na vratima, sa daljincem u rukama. Negde u pozadini, komentator na TV drao je grlo iščekujući udarac sa bele tačke. Najvažniji udarac sa bele tačke tog dalekog avgusta. Zalupio je vrata klovnu pred nosom.

– Jebo sam ti mater, ako propustim penal. Verona, traži te neki kreten!!!

Sedajuću u fotelju brundao je sebi u bradu.

– Sve sam narkoman. Jednom ću stvarno uzeti pištolj i zaređati po kvartu. Ludaci i narkomani. Hajde, debeli ošini već jednom tu loptu!

A debeli, sa smešnim repićem što se proteže skoro do polovine leđa  zaleteo se i udario loptu, koja je zazviždala visoko iznad prečke, praćena strašnim hukom publike.

– E, utarem i u svetsko prvenstvo, da uteram!

                                   * * *

 – Verona, traži te neki kreten!

Njenu sobu je ispunjavao unjkav glas Džorža Majkla. Volela je da pati uz to sranje. Kada imaš šesnaest godina, dopušteno ti je da patnju prepustiš Džordžu Majklu i kiši na simsu.

Otvorila je vrata i u hodniku ugledala najzbunjenijeg klovna, sa najlepšim ljiljanom na svetu.

„Ich weiß nicht, was soll es…mucao je klovn. Njeek, njeek, mucale su njegove cipele. Zagrlila ga je snažno, dugo, onako kako male devojčice grle očeve posle dugog putovanja. Uvek će se sećati te šetnje u kojoj joj je njegova čipkasta kragna golicala bradu svaki put kada bi poželela da ga poljubi.

Dve nedelje kasnije, On je voleo izvesnu Milu zbog koje je pobegao od kuće, uputivši se na more sa deset maraka u džepu. Dve nedelje kasnije Ona je čežnjivo gledala kroz prozor čekajući da ulicom prođe Srđan iz II2 sa gitarom na leđima…

Ljubav u šesnaestoj uvek je, samo, igra.

Ciganče i stari konj

cigance

„Ciganče“ – instalacija Slobodana Šušnjevića

Na onom mestu gde je nekada bio »Užar«, a sada probijena džada prema Futoškom drumu, u kolima, čekao sam brata.

Sunce.

Fjaka.

Sa leve strane obilazi me jedna od onih malenih konjskih zaprega na dva točka, prepuna naslaganih kartona.

Škripi.

Klopara.

Prolazi kraj mene i lepo se vidi kako konj; orebrena, proseda saraga duge umršene grive; posrće. Švićka kandžija u rukama mladog Cigančeta. Švićka u vazduhu iznad kljusetovih leđa, ne dodiruje ih, ali ona se ipak tresu. Na kraju, onako nakostrešena i osapljena poniru ka užarenom asvaltu.

Izlazim iz kola. Gledam. Kljuse, postrance, leži na asfaltu, sapi mu se dižu u nepravilnim udisajima. Poslednji su, vidi se. Gasne sjaj u onim velikim očima dok mu glava visi o kaišu privezanom za drvenu rudu.

Dečak neko vreme cima uzde, vuče, galami… Pokušava da ga uspravi, a onda i sam vidi taj poslednji trzaj konjskih bedara.

Dolazi do vrha rude.

Klekne.

Oslobađa kljusetu glavu.

Nežno je položi u krilo.

I…

Plače.

Prstiju umršenih u prljavu grivu rida. Neutešno. Suze su, ponekad, breme najteže. Jecajući se oslanja na desni lakat, a zatim i leže na bankinu tik uz žilavi konjski vrat.

Ne znam dokle su tako ostali. Ciganče i stari konj.

U mojoj glavi je to, izgleda, zauvek.

(P.s. Zahvaljujem Slobodanu Šušnjeviću čija žičana ilustracija govori malo više nego što bih ja umeo da opišem)

Deda Stevina škola života – Podgrevanje seksualnih odnosa

deda-stevaKaz’o sam Piriki da ću joj, furtum, obe noge polomiti ako mi još jedared ukuću donese „Blic ženu“. Opaje suknjom po selu, sokačara neopevana, pa se kući vrati s novinama pod miškom samo da mi vek moj jede. Ja ne marim da žena tu i tamo pročita kakav cajtung, da vidi šta ima novo u kukičanju, al’ ova moja čita, oči joj se rašire k’o činije za koljivo, pa me onda zajebava da primenjivamo to što vidi.

Da vam objasnim… Da je ta „Blic žena“ kakva čestita novina mogo bi čovek da pročita kakvo će vreme biti sutra, oće l’ onaj uncut Mlađa smisliti neki novi porez na drvene noge i klempave uši, za čijeg babe očin se šopadu na bliskom istoku… Al’ eto, nije.

Zakukulji se tako moja Pirika posle ručka u novine, ja taman ušećerim, sve mi proteza u usti klamće kol’ko pućpuričem, kad eto ti nje:

„Je l’ Stevo, zašto mi nikad nismo probali ovaj tantrički seks?“

Pravim se da spavam, a lepo me ladan znoj obliva. Bilo je otog seksa u mom životu, ne kažem, ali to je bilo pitajboga kade, još su drugovi u kožnim mantilima jahali popove. Kaki god da je bio, tantrički nije cigurno. Šta god to „tantrički“bilo, a poznavajući Pirikin priručnik, mož’ biti samo da se privatavamo na tavanu dok ja pušem u gajde, a ona prebira pasulj. Il’ štogod tako, za ludu čeljad.

Ne jebenda ona što ja kunjam. Ko je Piriku izignoris’o, po tog će i smrt poslednjeg doći.

„Čuješ ti sukleto šta te ja pitam? Evo, piše ovdi da se taj tantrički seks tako radi da nikad ne doživiš vrhunac. To su u Indiji izmislili.“

Dašta su nego u Indiji izmislili kad imaju sto kade i još jedno saću. Ko mene pita imam li ja njivu da uzorem, svinje da naranim i kad sve to postignem.

„Mani me luda ženo“, kažem joj, „Ne moraš baš da probavaš sve što vidiš u novinama.

„A za čeg’ su pisali neg’ da se probava?“

E, jebeš ga… ja da sam probav’o sve što u normalnim novinama piše, do sad bi sto puta bankrotir’o, upuco jedno petšest komšija, glaso za radikalce i umro u uverenju da naša reprezentacija zna da keča fuzbal. Al’ badava njoj objašnjavati.

„Ajd nemoj taj indijski seks, dok se mi gužvamo do božijeg suda, čvorci će nam sve frušteve pozobati“, kažem samo da je skinem s vrata.

„Pa ne mora to. Evo, kaže članak da ljubavnu strast možeš podgrejati i raznim igračkama. Imaš ove od gume, pa plastične što teradu na baterije, ondak, tu je žužaljka – ti se žužaš a štogod te šušori dole… Ondak, biće ta parada u Beogradu, to bi mogli da vidimo, pa da menjamo uloge… Ti da budeš džandar, a ja, rećemo, neka seljančica.“

vibrator

Da sam šerif u selu, on bi mi bio zamenik

Šušori mene u ramenu da je opaučim kakvim spinom i da joj objasnim da ona jeste seljančica, al’ od sedamdes’ godina, a da bi ja pre seo na tu njezinu žužaljku neg’ da se u džandara premećem.

„Vidiš Pirika, sotim igračkama možeš i sama da se zabavljaš, tu se strast sama podgreva k’o sarma u plitkoj šerpici.“

Naduri se ona kadkad pa se ućuti i iščitava horoskop. Kanda traži da joj piše kako će postati slobodna jer joj je muža opaučio grom dok je plevio baštu. Al’ ne pišedu oni baš tako konkretno. Posle dođe da mi pročita još štogod.

„Vid’ ovo što je dobra ideja: Uzbudljivi seks na otvorenom – Trikovi za uživanje bez straha“ – zaromori, a sve pogledava u kukuruze.

Jedared sam zbog tih njenih predloga sobalio komšijsku tarabu, kol’ko sam u paniki bež’o.

Pre nekako je smislila da trkne do varoši i donese one tablete za podizanje. Otad živim k’o monah. Nit’ šta jedem nit’ pijem. Jasno mi je, da ako preteknem posle svih tih lekcija iz „Blic žene“, moraću kakogod da se nagodim s Pirikom. Mog’o bi, recimo, da odem na tu Paradu u Beograd, ionako mi doktor kaz’o da moram više da se šećem. Pa kad se već zamajavam tamo kupiću joj to plastično sokoćalo i punu torbu baterija. Kad ona dođe sotim novinama kući, a ja samo promenim baterije. Ma skinuću joj akumulator sa traktora, samo nek’ je srećna. Ona nek vibrira, a ja ću da spavam posle ručka k’o sav čestit narod.

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.