Archive for septembar 2013

Domac

domacSiroče je naziv koji dobiješ kada te roditelji poklone državi.

 Mi ne volimo to ime.

Domac postaješ tek kada shvatiš koja je razlika između doma i kuće. Druga deca to nikada neće naučiti. Zato tu reč „domac“ izgovaramo pomalo uzdignute brade.

Nije to ponos. Mi smo samo drugačiji.

Dom se pamti po zvucima. Zveket metalnih šolja, dvorišni žamor, zvono koje zove na učenje i počinak, plač prigušen ispucalim zidovima kada se svet spakuje u noć.

I tišina. Kao kad zaustaviš dah na minut, a prolaze godine, dok si sakriven u plakaru kada pijan vaspitač provali u spavaonu željan batinanja.

Takva tišina.

Najteža.

Domci znaju mnogo stvari. Bežanje možda najbolje od svih. Sa časova, od batina, od masnog ručka, iz porodica kojima ih država pozajmljuje.

Kada žele da budu hrabri, domci zavrću rukave i jedni drugima pokazuju rane od ugašenih cigareta, ožiljke od kaiša. “Ovo sam dobio kad sam stanovao kod onog debelog na Novom naselju.”

Domac nikada neće reći da je negde živeo.

Domac stanuje.

A, onda priča o begu. Kroz prozor, preko bašte, autobusom iz kog su ga izbacili, pa peške preko pijace, kroz park, u Dom.

To je jedino mesto na koje domac može da se vrati.

To je mesto koje sanja umesto domaca.

Ne znam tačno koliko i jednom ću nekoga pitati, ali dom je odsanjao na hiljade majki. Krupnih i sitnih, plavih, crvenih i crnih, s naočarima, sisatih i guzatih, mršavih i visokih majki. Svih fela na svetu, potpuno različitih i jedino je svim tim majkama pogled blag, a osmeh neglumljen.

Kada ti dom odsanja majku, ti joj doslikaš tu blagost u pogledu i lažeš svima da je pamtiš. Kažeš: “Bio sam jako mali, ali pamtim je po mirisu. Miriše na mleko, vunu i znoj. Sećam se plavog ćebeta u koji me umotala i plavog neba iznad njene glave.”

Izmišljaš tu majku iz domovskih snova, a kako priča odmiče sve ti se više čini da u nozdrvama rastu ti mirisi vunenog ćebeta, mleka i znoja.

I to je onda tvoja priča. Nijedan domac ti nikada neće reći da lažeš.

Čovek na filmu je jednom rekao: “Majka je ime za boga u očima deteta.”

Ne znam.

“Da li bog miriše na mleko i znoj”, pitao sam veroučitelja.

Kada si državin, svi mogu da te tuku.

Advertisements

Deda Stevina škola života – Šejn u Novom Sadu

deda-steva“Di ćeš Stevane, bog te ubio da te ne ubije, sotim rđavim pištoljom?!”

Moja Pirika ima fantastičnu moć zapažanja.

“Šta si se isprsio k’o mače na džigericu, lotro lotravi? Meto si to crveno maramče oko vrata, samo ti još mamuze falidu pa da budeš pravi kajboj za sprdnju.”

Ne zna Pirika da ja i mamuze imam. Don’o mi pokojni Labud kad se vratio iz londranja po Amerikama, di je, kažedu ljudi, snimao filmove. Don’o mi i mamuze i kariranu košulju. I sad sam se, eto, kompletir’o. Na glavu sam meto šešir, opas’o sam livor što smo našli u kutiji za špenadle još onomad kad je baba teo umirati, i kaz’o Piriki:

“Odo’ ja do Nova Sada!”

Da vam kaže nešto vaš deda Steva… Kadgod se u Novi Sad išlo u cicanoj košulji, naviksanih cipela i štucovanih brkova. Obavezno obučeš sakov, a na glavu meteš nov šešir da ga, uz naklon, malko smakneš kad varošankama nazivaš rukoljub il’ dobar dan.

Sade smo u nekom drugom filmu. Da se nafiluješ metkovima k’o gubernator Šarfenceger, nitije svejedno da se tamo zaputiš.

Odavno Novi Sad tone u močvaru iz koje je iždžikljo. Krčka se ta varoš u ekspres loncu pod kojim đavo nit’ smanjiva vatru, nit’ otvara poklopac da smanji pritisak. Po njemu tabanaju lopine i đilkoši, deci prodajedu droge skuplje neg’ u Kolumbiji samo za troškove transporta. Deca, s druge strane, jedni druge sečedu bricama i mačetama, buše pištoljima, dok im roditelji šamaraju nastavnike, jer im dečica ne dospevaju ni do petog slova azbuke.

Panduracija stvar drži pod kontrolom. Navek će tako kasti. Šerifa nema, pa zamenici u pucnjavi guradu glave u fijoke, ionako prepune sakrivenih slučajova. Jedni kažnjavadu pešake što prelaze na crveno, drugi reketiradu kafandžije, dok nad gradom lokalni šeret leti mlaznim avijonom niže neg’ lastavica pred kišu.

Ima tu i političara. Onomade je oberlojtnant Vučić promrsio da je Novi Sad bezbedan grad, valjda da učini plezir ovom našem magistru Vučeviću koji, siroma, ne zna ni u koju stranu čakšira mu muda padadu. Dok su oni progrgoljili, neko je u varoši opljačk’o poštu, deca su prebila nastavnika, a bulevarima se vozile limuzine gepeka punih neposlušne ljudetine. Od uzora na Atinu, uspeli su samo da zaposle armiju šurnjaja i snaja koji, na sav glas, pištidu kad ne dobiju trinajstu platu.

sejnTreba ovoj varoši šerif. Jedan kakav je bio Šejn. Da ujaše u sumrak, pošamara barabe i izjaše u zoru dok mu neki zgubidan Toma nije zaden’o orden.

Al’, Šejna nema.

Zato sam i odlučijo da se opašem, zasedlam ovu moju bedeviju Učku i zaređam po Novom Sadu, od budale do budale. Da im prišijem četir-pet uzuši, da im isprašim firmirane gaće, da se mile majke prisećadu kad stanem da ih šutiram u guzicu. Neko mora. Ne možemo svi sedeti s’ kitom u jednoj i daljinskim u drugoj ruci, pa prebacivati s rekonstrukcije na tenis i nazad.

“Di ćeš Stevane, nesrećo jedna? Pašćeš s’ote matore kobile pa ćeš kuk slomiti!”

Ne razumeš ti to Pirika.

Kukove lomidu dokoni penzioneri.

Šejn razjebava bagru.

Deda Stevina škola života – Finansije u posranim gaćama

deda-stevaNaučjio sam marvu da ne jede, pa sad mogu malko da se benavim pod lipom. Slabo slažem pasijans, novine ne čitam, pa ondak zalegnem tako i zamišljam sve makar šta. Najslađe mi da maštam kako ove naše političare privodim u bircuz na divan pa im svašta kažem dok kašljucadu i grcadu od ljute dudovače. Jer, to je recept. Naliješ ih dudovačom, pa na repliki sami sebi jebedu mater.

I, pade mi na pamet ovo naše čedo Laza, što je nasilu pustijo bradu da čeljad ne primeti kako mu se za džep zalepijo lilihip. Razvlačili ga po novinama k’o brigadirku po šatorima, pa se sad prešaltali i na njegovu curu. Sve čekam da mu pronađedu tetku iz Mošorina što je minjonima caru Selasiju lečila gorušicu i kurije oči.

Žao mi tog derana.

Zato i zamišljam kako ga vodim kod majstor-Fljurima na kabezu i šampite jer je mlad za dudovaču, bojim se da mu se ne osuši piša posle dva fraklića.

Posednem ga prekoputa, sačekam da iskija sodu na crven nos, pa mu kažem:

„Lazo, čedo moje, možda sam ja mator ko rasplodni konj, al’ štogod sam i naučijo u ovi’ pet-šest država što su me pljačkale do golih kolena. A i da nisam, bilo bi mi jasno odakle ti taj osmeh oko glave. Nije to od silnih knjiga i definicija, koje ionako ne mož’ primeniti na naš čemer. Pitaj Vučića, on bi moralnog Vebera zatako na lopovski šešir. Što ne ide, ne ide.

Ti si Lazo, beno deda-Stevina, srećan jer ti se neko igra sa šuricom, a ti i dalje samouvereno gledaš u svoju praznu šaku.

Ne znam da l’ se vidi iz tvog tupog ugla, ali bećari su ti uvalili mačora izujedanog i ofucanog k’o i oni što su, istakli te na truo jarbol, zategnuli kanape, pa čekadu kad će vetar da napravi lom, da se razgrnu sa strane i prstom pokažedu na tebe.

Jer, ekonomija se ovdi vazda isto vodila. Plaćaš dok ima dukata, a kad nestane ti nađeš novog ekonomskog genija da ga u istom danu uslikaš i za magazin i za čitulju. Za magazin dok ne shvati da se ekonomija vodi rasipanjem, a za čitulju da te, kad raspeš sve, zamene novim tobom.

I sade vidim da si nam don’o revolucionarnih ideja. Da učačkamo nov porez i da uzajmimo milijardu. Slabo sam ja batina dobijo u čkoli, al’ jedno znam. Za tak’u pamet ne treba ti belosvetska diploma i pisane doktoracije. Dosta bi ti bilo i da te potapšedu po ramenu na vašaru u Staparu, kad gladnom prodaš kiflu. Dašta nego da uzajmimo i dašta nego da oporezujemo. Kad nemaš para za setvu, ti uzajmiš. Za svaki slučaj još i mator kukuruz prodaš po par dinara većoj ceni. Taku ekspertizu u mom šoru primenjujedu i najblentaviji paori, al’ nji’ niko ne viče za ministra.

Neće proći tušta dana, a ti ćeš shvatiti Lazo, pile deda Stevino, da su te matori đilkoši zvali na igranku, sašili ti novo odelo, al su te ostavili u posranim gaćama. Pa ćeš se meškoljiti po ćoškovima, dok ti se širi osip po guzici, jer nisi ni za tancovanje, a ni za unterhaltung.

Ondak će, kad neko primeti da u sali smrducka, imati rašta sa igranke i da te izbace. A, kod nas se se igranke leti naglavačke u prvu kaljugu.“

Još štogod bi ja njemu kazo, al’ mi u glavi slika kako mali Laza usisava one šampite, zaliva kabezom pa se posle drži za stomak i kuka: „Boli, deda Stevo“

Dašta nego da boli, utero materi, kad si navalijo k’o smrt na baku.

Sreća tvoja, pa za milijardu mož’ kupiti pun očin pilula za varenje.

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.