Archive for mart 2013

Potopljeni čoban

СликаSa nepoplavljenog oboda banatskog sela Jaša Tomić, niz prstokaz nekog inžinjerca video sam sliku; koja je u mom sećanju do danas ostala nešto najbliže mitskom; tog zgrbljenog čobana, oko njega usnule ovce, a oko njih beskrajno ogledalo vode što je već danima gutala i rumunski, a i ovaj naški, Banat.
Kao na slici, usred mora, ostrvce. Bez palmi. Samo neznatno uzdignut komad utrine presvučene korovom, čoban i njegovo izgladnelo stado. Od sela do čobana nešto manje od kilometra. Iza njega voda što se, negde daleko, spaja s nebom.
 Kad su ga seljani primetili već je dve noći i čitav jedan dan sedeo tamo. U Jaši Tomiću, desetkovanom poplavom, jednostavno nikome nije palo na pamet da gleda na granicu.
Dovukli su neki široki vojni čamac, plitkog gaza i još nekoliko šajki pa se uputili da spašavaju čobana i stado.
Pregovori su trajali skoro čitav sat. Mlatili su rukama, pokazivali na čamce i ovce i kopno na obodu sela. Mlatio je rukama i čoban. Pokazivao na ovce, na taj komad zemlje na kojem je stolovao, pa upirao i pogledom i prstom negde u rumunski beskraj okupan bujicama.
Na kraju, jedva nekako.
Široki gunj na leđima bio je mokar i osetio se na buđ. Čobanin je šarao uplašenim pogledom po vojnicima, vrata uvučenog kao u pužiju kućicu. Iz nekog razloga uterivali su mu strah u kosti.
Na uglovima usana, od žeđi mu se skorila pljuvačka. Doturenu čuturicu s vodom stegao je za kaiš žurno i snažno dok mu prsti nisu pobeleli.
Vojnici su počeli da nateruju ovce u traktorsku prikolicu, a čoban je počeo da viče. Jednom je rukom stezao čuturicu, drugom grlio rutavog ovna, promuklo galamio i panično pokazivao na ostrvo sa kojeg su ga doveli.
Neko me upitao znam li rumunski.
Odgovorih da treba da se upuca svako ko taj rumunski nije razumeo.
Advertisements

Dunavski vilenjak

Слика

Niste stigli da ga upoznate, ali, ćale je bio dunavski vilenjak – sa devet godina preplivao je Dunav.

Bilo je to pedesetih godine. Sirotinja smeštena u švapske vile u Ribnjaku, između Petrovaradina i Sremske Kamenice, u poratnoj bedi imala je i parket i ornamentske peći, primaće salone, po dva kupatila, ali je patila od hronične nestašice, recimo, kupaćih gaća.

Jedne jedine kupaće gaće dostupne ribnjačkoj klinčadiji imao je ćaletov najbolji drugar čika Žare. U Dunavu se, on i ćale, dugo nisu kupali zajedno jer su te jedne gaće kvasili smenski. Svaki po pola sata pa u krug.

U jednoj takvoj smeni ćale je preplivao Dunav.

Uredno je spakovao očev sat u džepić kupaćih gaća, skočio u vodu i zamahnuo put Štranda. Nije mu palo na pamet da će sat, napojen vodom, do kraja veka odbijati da se pomeri i za sekund, kao što nije računao da će u žbunju iza sebe do kraja dana ostaviti gologuzog čika Žareta, jadnako zabrinutog i za drugara i za zajedničku imovinu.

Oduvek sam voleo tu priču, ali sam nekako prekasno saznao da ćale nije naučio da pliva u Dunavu.

Razlomljen sam mišlju da ću ga pamtiti pokrivenog ćebetom kako sedi u bašti, oronuo, izmučen bolešću koja ga je proždirala i smeje se sećanju na svoje prvo letovanje.

Tri godine pre tog čuvenog preplivavanja Dunava, krenuo je na more preko Ferijalnog saveza. U Novi Vinodolski se išlo vozom, ali za takav put valjalo je imati kofer, što je pored kupaćih gaća bila veom kurentna roba. Mati se rastrčala po komšiluku odakle je iskukala jednu predratnu kartonsku koferčinu sa kožnim ojačnjima, težu od sirotog ćaleta kojem je ta neman sezala do grudi. Spakovala mu je sendviče i dala mu obilje lekcija o lepom ponašanju, od kojih će mu jedna dobrano zagorčati letovanje.

Dopremili su ga do perona, spakovali u kupe i prepustili vaspitačima. Klackao je taj voz nekoliko sati kad je ćale shvatio da je gladan. Sendviče ima, ali kako da ih jede a da ne mrvi svud naokolo. Setivši se majčinih lekcija, on je otvorio kofer, uredno složene stvari izvadio i nad koferom tamanio lanč-paket. Ali i te mrve valjalo je negde istresti. Nemajući kud, a već grđen od vaspitača što je raširio prnje svud po kupeu, moj šestogodišnji ćalac je kofer istresao kroz prozor voza u pokretu tako temeljno da mu se oteo iz ruke i do dana današnjeg ostao da truli na nekoj slavonskoj livadi.

Petnaest dana kasnije iz voza je izašao daleko tamniji, nasmejan sa jednom džinovskom plahtom u rukama u koju su bile natrpane sve njegove stvari.

„Gde ti je kofer, kukala ti majka?“ – zavapila je matera.

„Ispao iz voza, ali naučio sam da plivam.“

Smejao sam se toj avanturi zajedno sa njim, shvativši da pred sobom više nemam tog oronulog čoveka, kose proređene zračenjem, i temena išaranog tamnim flekama. Za mene je bio samo mali trapavi musavko sa besmislenim putnim manirima.

Voleo sam i priču kada se, sa još tri drugara, čamcem kačio na duge ruske šlepove što su klizili niz Dunav.  Jedan od tih grdosija povukao je čamac pod sebe, a sa čamcem i svu dečurliju. Svedoci nakrcani na ribnjačkoj plaži nisu videli kada su ih ruski mornari nekim čudom iščupali na palubu, a kasnije i istovarili u Kamenici. Ribnjakom je odmah odjeknula vest da su se udavili.

Sirota baka je verovatno bila izbezumljena videvši, nekoliko sati kasnije, ćaleta i čika Žareta kako se klibere izdaleka, ponosni na svoju avanturu po uzoru na Toma Sojera. Da se razumemo, baka je bila polupismena žena sa metar i po škole. Sojera nije ni namirisala, ali je batine zato delila po uzoru na usmenu književnost naših naroda i narodnosti, neštedimice.

Dok smo sedeli u bašti i smejali se njegovim ludorijama, pitao sam ga da li bi voleo da odemo do Dunava. Nasmejao se glasno.

„Moraćeš da zoveš Žareta, pet godina nisam video kupaće gaće.“

Spasavanje patuljka baštenskog

СликаSred grančica i suhotnog lišća od minule jeseni, rumenom kapicom izbledele i ispucale glazure, zvao je u pomoć. Patuljak baštenski. Tog subotnjeg jutra davalo se sunce i vetar sa naznakom pianissimo, a ja sam vukao ašovče šumskom stazom što spaja Dunav i jezero. Tu sam ga zatekao. Rumena kapica i krupne uljane oči što vire kroz koprenu topolinog lišća.

Bacio ga neki skorojević, rabi mu mesto za gipsane lavove… Bi mi žao. Ništa je patuljak baštenski, oblog stomaka i nezgrapno velikih cipela, u mračnoj šumi. Zato je, valjda, i isturio tu rumenu kapicu kao davljenik košulju, na krljavi jarbol utopljeničkog splava.

Patuljak u jednoj, ašovče u drugoj ruci…
U dvorištu čika Perine vikendice sadili smo prkos-cveće, ružu puzavicu i špansku višnju, onu krupnu, čijim sokom možeš uskršnja jaja farbati.
            – Na blagorod – reče čika Pera.
            – Na blagorod – rekoh ja.
            – Na blagorod – prećuta patuljak.
Tog subotnjeg popodneva davalo se sunce, i vetar sa naznakom mezzo forte.Gledali smo spašenog patuljka kako se šepuri na panju posečenog jasena, sadili prkos i sanjali krupne španske višnje.
Žiga me ljubav, izgleda će proleće….

Autostoperski vodič za ilegalne emigrante

Hitchhiking Family MRAK Tavankutske šume čuva pesak obuzdan morem bagrema, ukroćene pčele u senci drveća i nešto mnogo važnije od toga. Nenadgledivu granicu sa Mađarskom. Dok mesec zasipa krošnje bledim odsjajem, kroz gust, lepljivi pesak, šumom glavinja povorka – četiri čoveka glava uvučenih u ramena, pogrbljenih, ubeđenih da ovako izgleda šunjanje.  Granicu su prešli pred jutro, nervozno pokušavajući da procene kojim putem će stići do Baje.

Na uskom, regionalnom putu, stoje i puše… Prepušteni samo mislima, ne progovaraju. Tek povremeno jedan od njih ispruži palac. Ilegalni imigranti nisu Hobiti. Ne pešače nikada. Osim ako nisu emigrirali u Saharu.
„Jebeš me blesavog, ako ijedan normalan Mađar prihvati da nas vozi do Budimpešte misli Dragan, dok kroz dim cigarete posmatra kolegu sa ispruženim palcem. Bivši radnik mesne industrije Neoplanta. Hazarder. Navučen na kladionice. Inteligentan, ali lenj na sopstvenim mislima. Ne zna šta će u emigraciji. Ide samo da više ne gleda sivilo Novog Sada.
„Joj, muda mi se smrzla jarane… Ili nekog ustopaj il’ se prestani guzit na tom drumu, ful mi na zivce ideš!“ odmotava u glavi Esad, koga je rat isterao iz Mostara, policija iz Tuzle, a ženina braća iz Mrkonjić grada. Ljudima kaže da je Sarajlija. Sere! Sarajevo je video na ekskurziji u srednjoj školi kad su mu gradski mangupi bubrege odbili zbog neke pijane trebe… Nadmeni lažov. Kaže da ga neka raja čeka u Budimu. Ko će ga znati…
„Moja mala, frižideru stari, frižideru stari… u tebi se moje meso kvari, kvari… Moja mala, ja sam kao teleeee…“ Cvokoće zubima Strajin iz Batalaga kod Koceljeve. Peva u sebi. Lakše mu je tako. Guta ga ta nepregledna ravnica, sve mu je tako nepoznato. Do Nemačke i strica ko zna koliko dana, a on ne razume ni ovu trojicu, a kamo li strance. Upadljivo ograničen čovek. Nostalgija za rodnim krajem ga je uhvatila već kod Velike Plane…
„Stani, stani, staniiii… Steram ti ga mami mađarskoj… Ajd ti majstore, ajde, kad te moli Raka…. Pu, pička ti materina neljudska…“ Mislima je već u Budimpešti. Raka. Neodoljivi osećaj slobode i izbora muti mu misli. Čim stigne u Peštu, rastosiljaće se ova tri frika, misli. Naći će drugara i zaposliti se kao izbacivač u diskoteci… Posle ko zna. Sve je bolje nego smrdljivi Pravni fakultet u Beogradu. Nesmotren, neobavešten, neambiciozan.
                                    * * *
Još uvek ne želi da prizna da je kratkovid. Gotovo da gleda kroz volan dok vozi. Ištvan. Penzionisani policajac iz Segedina. Nimalo glup. Komunistički zaluđen svojim pozivom… Zaustavlja se i u kola prima četvoricu prašnjavih i krmeljivih stopera. Razabire iz njihovog govora reči „Budimpešta“, Segedin“… Može Segedin, kaže im. Posmatra pogubljena lica na kojima se čita nerazumevanje. Segedin, Segedin, ponavljaju oni sporadično.
„Onda, Segedin“, promrmlja sebi u bradu i nastavlja da vozi. Smeška se. Zašto bi četvorica odraslih Jugoslovena stopirala na u nekoj nedođiji kod granice? Gde im je prtljag? Što su tako prljavi? Nije baš pitanje nacionalne bezbednosti, ali sumnja je sumnja. Češka bradu. Trese glavom, smejući se u sebi. Video je mnogo ilegalnih imigranata u svojoj karijeri. Međutim, retko koji je bio toliko glup da stopira čim pređe granicu…
                                    * * *
U autu, četvorica dremaju uljuljkani vožnjom. Jutarnje sunce se probija kroz oblake dok prilaze Segedinu, škaklja ih po zatvorenim kapcima. Meškolje se, dišu isprekidano. Auto staje, oči se otvaraju. Pored zgrada boje kajsije, mnoštvo automobila i veliki grb na zidu. Na njemu piše „Rendőrség“.
„Stigosmo li? U jebo te patak, ovaj nas doveze u muzej.“ mrmlja Esad izvlačeći se sa sedišta. Iz zgrade istrčava desetak uniformisanih ljudi, obaraju ih na zemlju uz mnogo vike.
„Koji vam je kurac krasni…“ buni se Dragan dok mu vezuju ruke. Na reveru, jednog od uniformisanih, lagano sriče poznatu stranu reč… „Police“.

DIM

dim

Kad je ‘teo umirati, Moma je violinu, kojom se godinama dodvoravao bogovima, kada se na njih nije kamenjem bacao, smestio u olinjalu kožnu futrolu i nežno je gurnuo pod krevet.

»’Oću i ja da vidim kako je u kafani, kad ćemane gledaš odozdo«

Seo je za sto, naručio vino, zapalio cigaru na dugačku, čađavu, muštiklu i pozvao pesmu. Sačekao da se završi, obrve spojio mrežom dubokih bora, iskapio čašu, prosiktao: »’bem vam mamu, muzikantsku« i otišao kući da spava.

Sanjao je da ga pluća ne bole od kafanskog dima, da mu zglobovi na rukama ne škripe kad se dohvati gudala. Sanjao je da ga pijani šiljokurani, prepuni para, ne teraju pod klimav astal, da mu ne traže da svira »na dlaku« i »na čašicu«. Sanjao je da mu srce poskoči kada krene »Đelem, đelem«, da ga ponovo tera na jezu…

Sanjao je decu i na deci osmehe.

»Smejte se, deco moja, niko vam ništa ne može… Smejte se glasno, još glasnije, nije važno, Momu više nećete probuditi.«

I nisu.

….

»Muzikom šalješ energiju, sreću, setu…jebem li ga… gitarom možeš da plačeš kao bluzer i da voliš kao souler. Da besniš kao panker. Jebo te, seti se Višisa. Zbog čega je taj bio besan, jebem li ga, ali si osetio njegov bes kao da te lično šamara. Muzikom u isto vreme pričaš priču, šalješ poruku, sanjaš, radjaš se i umireš. To ne možeš nikako drugačije nego muzikom… Znaš kako se klinci hvale kad su vodili ljubav uz neku klasiku, Mocarta recimo. Kao, vau kakav trip, do jaja… Da su u to vreme znali nešto više o muzici, da su znali da je slušaju. Ne da je čuju. Da je SLUŠAJU, odistinski, zaboravili bi da jebu. Keve mi, slušali bi muziku i zaboravili bi kuda s’ kitom… Muzika je i otrov i lek. I otrežnjenje i pijanstvo. Stvaraš muziku da njome pozoveš u rat, nateraš da čovek puca u čoveka. Posle ga muzikom nateraš da se bori za mir, da voli komšiju. Naposletku ga muzikom ubediš da utehu traži u bogu, da bi ga kasnije od njega muzikom odvajao…«

Bili smo tako pijani čekajući da svane nad Štrandom…

»Ako andjeli uopšte komuniciraju među sobom, onda to rade melodijom… «

Jutro je, nad plažom, banulo bacajući nam u lica svu težinu ispijenih špricera. Ja sam nešto kasnije duboko spavao. On je otišao u Berlin, pa iz Berlina u Njujork i postao jedan od najvećih flautista koji je zakoračio na Džuliard. Nije zaboravio Momu.

Kada dobije dobre kritike šeretski kaže da je »duh na flauti« i »da ga je matori Moma, u stvari, od onog kafanskog dima napravio«…

 

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.