Archive for april 2013

Deda Stevina škola života – Pregovori

 

deda-stevaJa sam matori keša od 100 godina i vandrokaš što paje gaćama po sokacima gore od kakve torokuše. Zna moja Pirika tako da se razgoropadi kad god lanem koju o politici. „Mani se politike Stevane, di si ti od sveta i razuma. Samo o te bore na čelu mož’ red šunki okačiti“, kaže ona meni dok prebira pasulj.

U tom je, kažem ja njoj, stvar. U

bore možda mož’ koju šunku okačiti, ali stalo je u nji’ i tušta godina, iskustva i pameti… životne škole, moja Pirika. Ne vredi. Kaže ona da život ima kakvog direktora, davno bi me iz te škole izganjali zbog izostanaka.

Nek prevrće ona tim svojim očurdama kolko oće, al’ ja moram kasti da sam onomad gledo onog pevača što mu odela šnajderi probavaju na buretu i onog štrkljavog što izgleda ko kakva ucveljena snajka na parastosu, kako u Briselu divane s kojekakima čerez Kosova. Obojica se naredili na paraskeve, usta uštirkali na ozbiljno, pa se naganjaju da narodu objasne kako će, čerez njihovog dogovora, nebom pečene ševe leteti.

 

Kad sam vid’o da im u pregovorima tercuje onaj kumunista što se doteriva u crno ko bogoslov, sve mi je bilo jasno.

Da vam kaže nešto deda Steva. Ne slušajte vi Piriku. Ona ume da ispeče vajngl fanaka dok kažeš britva, al’ za politiku je duduk.

Sećam se takih nekih pregovora još iz pedesdruge kad su ono ćulavi Gavra i Jova armunjikaš, u bircuzu „Kod podsuknje“ dva dana i dve noći dogovarali prodaju konja. E, sad… kad kažem konja više mislim na jednu orebrenu saragu kojoj ni amerikanski forenzici ne bi znali da odrede godište. A, gledo sam u seriji, tačni su ko smrt.

vucic-eston-dacic

 

Jova je teo da proda konja kad se manio zemlje i oranja i kad je vid’o da od dođoških svadbi i ispraćaja mož’ kuću sazidati. Gavra je znao da svira jedino u motiku pa mu je trebao konj da kadkad povuče plug, al’ više da mu pravi društvo dok se sapliće o lenije. Gledali su prvo nji’ dvojica konju zube, pipali ga po rebrima, zavirivali pod rep, Jova tražio milion, a Gavra se vtao za glavu.

Najposle ih Jolanda uvukla u kafanu da joj na ulazu ne prave strva. Sedoše pregovarči za astal, naručiše špricera pa nastaviše svađu. Jova je saragu falio tako da bi mu svi Cigani od Temišvara do Segedina ruku ljubili. Da je po njegovom kobila bi mogla da vuče četir’ pluga, a i ondak bi bila brža od šarca Kraljevića Marka. Gavra je gužvao šešir i potezao na drugu stranu. „Utero materi, sva joj se rebra vide. Daj bože da je živu odvedem kući, a i onda ću morati u banju da je šiljem zajedno sa mojom Jelkom, ne znaš koja je ćoravija.“

Jolanda je sedela čelo stola i mal’ dolivala špricere, mal’ vatru u divan. Gledala bi jednog pa drugog i tu i tamo se slagala s obojicom, podjednako:

„Jeste, jebešga, matora je… Dobro kaže Jova, ima jake noge… Vid’la sam ja, baš zanosi udesno… „

Nijednom da ne zafali podrške.

I sedeli su tako ceo dan, pa celu noć, jedno pet-šest puta iz kafane terali decu koja su dolazila da ih zovu kući. Jova nudio ular i amove al’ da ostane milion, Gavra nudio pola o’toga, a do miliona tražio i Jovine stare taljige i dva džaka lanjskog kukuruza. U tom im prošla još jedna noć. Prodavac i dalje hvalio saragu kugod da je sultanska bedevija.

„Jebo te otac ludog, da sam metlu od tebe pazario ti bi se zaklinj’o da može da leti“, brundao je Gavra.

„Šta si navalio da je kupuješ kad je ni u kobasice ne bi met’o?“, odgovarao je Jova.

Utom je već i Jolandi dozlogrdilo pa je tresnula krpom po stolu i rekla: „Fajront!“

„Ajte lepo kući onim vašim ženama pa njima dižite pritisak, nemam ja dva života da ispratim tu vašu kurčevu trgovinu, jebali vas i konji i amovi i sav lanjski kukuruz!“

Kad već nisu imali kud, ispiše špricere i onako pijani, na brzinu dogovoriše prodaju za osamsto iljada, al’ da Jova doda amove i ular i pet džakova lanjskog kukuruza. Kad su se isteturali iz kafane imaju šta i davide. Kobila se opružila po sokaku, na gubicu pustila penu i, jal od sunca i žeđi, jal od starosti, ispustila dušu.

Stoje tako Jova i Gavra ko dve bene nasred sokaka, a po glavi im se samo mota kako će sad onog drugog prejebati. Pogledali onko bespomoćni u Jolandu, a ona kaže: „Marš kući alamunje pijane i vucite mi tu crkotinu ispod prozora, nemoj da zovem pandure!“

I zalupi vrata.

E, sad, čeljadi moja, nisam ciguran jel vam jasno šta sam ’teo reći. Pametni trgovci znaju kol’ko roba vredi pa se i dogovore očas posla za cenu. I šta god Pirika o meni kazala, ja ne mislim da smo mi takve trgovce poslali u Brisel. I znam da Kosovo nije kobila, al mi se sve nešto čini da će ona barunica na kraju i ove naše i one njine ispujdati iz kafane i ostaviti na sokaku da se natežu oko rođenih gaća.

Advertisements

Kako je dudovača promenila tok novosadskog mitinga

Panduri su ga pronašli s gaćama spuštenim do kolena i guzicom u mikro-spazmovima od grebuckanja nekog žbunja. Takva je novosadska indistrijska zona, zaparložena i čekinjava. Tamo danas samo kurve i pokoji neplaćeni portir zna gde je bezbedno zagaziti. Dva dana posle velikog mitinga protiv separatizma, Stojadin je, navlačeći gaće, po glavi sabirao čega se seća.

Od Grabovca do Novog Sada ima 330 kilometara, cirka tri i po sata ako nema rakije, a rakije je bilo. Bilo je i piva pa se na svako čerek sata zapišavala neka dizel trava pored puta, pevale se pesme, maltretirao se vozač da stane na Novom Beogradu da neko sinu izruči kajmak, stajalo se posle mosta na Beški da se povraća od visinske bolesti o onol’ke dunavske vodurine.

Zato je Stojadin jedva čekao da iz autobusa izađe.

Kaže: „Malo koje se sećam od posle na toj. Izuilazim iz aftobus, probijam se kroz rulju što dreka na Pajtić i onija njegovi, kad iz onolku masu, prav na men nalega crnac s ovolke oči. Crn, jebaj ga, ko noć u Sićevačku klisuru, a zubi mu nabeljeni. Nosi nekoj transparen od onoj Vulin šo se bakće s Kosovo i vika, sve po srpski, majke mu ga izponabutam, ko da mu tata opanci prodavao na pijac u Nišku Banju. Šta je ovoj, mislim si, od kude crnci u ovoj naš obračun, sto posto ripuje po fudbalski tereni, al gu ne plaća gazda, pa mu dopizdelo. Kažem ja na ovija moji iz Grabovac, jebaji ovoj, će si nađemo neko kafanče da popijemo po jednu.

I nađosmo, al bolje guju da nađosmo. Zasedosmo nas trojica, ja Veljko i onoj neki što mu ne znam ime, naručimo pivo, donese gu i rekne – 600 dinara. Kad se iz cipele nesam izvrnuja. Kažem: idi bre dete, za koje 600 dinari? Jel od zlato napraveno? Jel ga na carevi prodavate? Jeba ti Novi Sad i Vojvodinu, što bre ne ripate da se bunite za ovoj pljačku… U baštu od gosti niko ni reč. Svi nabili sunčani cvikeri, čukaju u telefončići pogleduju ni ko da smo s krušku pali. Al, platismo nekako pa će si menjamo kafanu.

Tu nas sustigne neki od naprednjački odbor sas flašu u ruku, zagleda ni u transparenti pa rastegne po vojvođanski da si gucnemo njegovu dudovaču, sam je, kaže, dudinje sakupljao pa pekao, ič gu šećer nema. Popismo rakiju, al to u noge udara. Ne mož se pokrenemo. Zalegasmo u nekoj šumarak gde imaju i šotke i patke u baru, al nas dečinja gađaše sas loptu, pa se pomerismo do Dunav. I zaspasmo ko pošten na parastos. Kad se probudismo, veće noć. Pored reku ovija neki trče, voze si bicikli i neka sirotinja stala u krug pa dele jedan duvan. Nestadoše svi aftobusi. Pitasmo gi, kude ni je aftobus, a oni se zasmejaše pa ni rekoše „šta ste dolazili, koju pičku materinu, kad ni autobus ne znate da pronađete?!“

I trupamo takoj po Novi Sad,  ravan ko tanjir, al golem, pun ljudi i niko ni ne je bava za suvu šljivu. Kad jedanput ete ti onoj domaćin iz Vojvodinu što ni zanesvesteo sas dudovaču. Kaže, će si ulegamo kod njeg na spavanje, važno da smo čoveci.

Zalegasmo nekad u noć, taman sam si oči sklopija, kad neka deca zavriskaše iz drugu sobu, jebati da nije bombardovanje sad i zbog Vojvodinu ko što beše za Kosovo. Al ne beše to, no Veljko pjan od dudovaču ustao da moča, pa sas spuštene gaće ulegao u sobu s dečinju. Izjuriše ni iz kuću domaćica ni cipele ne stigosmo da nazujemo. Istera ona i domaćina i nas, jebati, mrak ko u prkno, kude ćemo sad. Kaže domaćin, zna on kafanče, nee skupo i raboti cel noć. Tu dočekasmo jutro pa ostadosmo sas novu konobaricu, kude će si mi pa idemo po Novi Sad, da se joped pogubimo.

Ne mog se setim šta beše posle, osim da pismo, pa jedosmo, pa pismo, pa domaćin reče će ni vodi izvan grad, kaže, ima prostitucija.

Da ti oma kazujem, ja takvoj gadne kurve u svoj vek ne vide. Da se čovek ne seti u kurvanje da krene, al mi brljivi od rakiju, pa da si rabotimo po šta dođosmo. Posle me izbudi ovoj trnje, što mi svu guzicu izgrebalo. Pipam si džepovi, odnela mi kurva i dnevnicu i telefon. Još da me nasvrabila po patku, pa da se u Grabovac vrnem ko Titovi tifusari.“

„Hoćeš da ti pokažem put do autobuske stanice?“, upita ga pandur.

„Stanicu ću si i sam nađem. Idem do ovija naprednjaci po pare za kartu. Ako imaju za crnci, imaće i za aftobus do Grabovac.“

U rasparenim ciganskim cipelama

ciganU leđa mi vetar dune pa bih zaređao svetom k’o baštom punom kajsija.

Da ga ima i da je imam…

Al’ nisu čoveku Ciganu, od života, date ni bašte ni svetovi.

Zato zastajkujem.

Posadi me nebo na nekoj ledini da oližem rane, pokrpim šešir i bacim se štapom na bogove, kad me glađu išibaju.

Zagudim violinom, kol’ko da me gluve noći živog ne prožderu.

Pa pođem dalje.

Na kaputu nosim kiše sa hiljadu tuđih neba, na cipelama blata iz hiljadu tuđih država.

A, sve je moje. I ta kiša i to blato i ta zemlja što se, k’o kurva pod nebo podvlači, tamo u daljini…

Da mi daju granice ko čestitom svetu, na prvi bih se oraj učkurom obesio. Jer, jedno je kad ne znaš kuda. Mnogo je veća muka kad znaš da se to »kuda« negde i završava.

Imam  bricu od po’ lakta i ovo ćemane krtih žica.

Imam torbak i u njemu sveca zadrtog i ćutljivog.

Imam sveću za strah.

Imam strah za životom.

Imam života za još ovo malo lutanja…

Rasparenih cipela, oderanih kolena i pogleda spuštenog na po’ koplja zaprosim po neki groš.

I ukradem, kad ne gledaju. A, gledaju. Gledaju k’o vuci i u očima im strah.

Da kupim konja i izučim zanat, kažu. Da se skućim, vatru zapalim, kaput ocedim, kraj odžaka mutavog sveca okačim pa da ćutimo u toj, titravoj, pomrčini do kraja vekova.

Hteo bih ja, al’ ne da vetar. Jer, nisu čoveku Ciganu, od života, date ni kuće ni odžaci. Samo žilavo srce i nešto malo leta da se sveta nikad ne zasiti.

 

Zapisi nevoljenog (i komad duge na obrazu)

autizam

Ja sam dečak i imam lice.

Ja sam mali dečak i imam lice na kojem ponekad pliva osmeh. Okačim ga o nos, prostrem ga između rupica na obrazima i uslikam ogledalom. Onda ga gledam.

Ja sam dečak i oko mog osmeha raste svet.

Soba. Mama. Tata. Napolju.

Moj svet.

Ja sam dečak i u mom svetu hodaju ljudi. Oni nemaju lica, samo miris i glas.

Ljudi pevaju reči. Ja VIDIM šta misle. Jedino njihove misli vidim jasno kao svoj osmeh u ogledalu. Ali, kada ih pretvore u reči, one više nisu istinite. Oni ih PEVAJU.

Ja sam dečak i vidim šta ljudi misle. Ispevane reči su zaprljane misli. Zato više ne čujem njihove reči. Svoje misli ne vidim. Zato ne govorim.

Shvatio sam to davno. Sada u mom svetu samo dve reči ponekad zazvone kao prazna okna na crkvenom tornju. Jedna je moje ime. Ljudi ga izgovore i ono znači »nežnost«. Kada ga misle, znači »strah«.

Ja sam dečak i imam ime koje se misli strahom, a izgovara nežnošću.

Druga reč je autizam.

Ona u maminoj glavi plače. Autizam je u maminoj glavi bol koji se savija pod jecajima. U tatinoj glavi ta reč besni. Autizam je u tatinoj glavi vrisak koji lomi.

Kada je izgovore, ona je šapat.

Ja sam dečak, imam lice na kojem ponekad pliva osmeh, imam svet u kojem ljudi bez lica pevaju reči koje ne misle i imam autizam.

To je šapat koji raste iz tuge i besa.

Danas su iz mog sveta nestali mamin miris i tatin glas. Pred gvozdenom kapijom, za jednu ruku me drži tata, a za drugu plišani pingvin. Ćute. Tata misli očaj, a pingvin ćuti. Onda su me uzeli neki drugi ljudi čijeg se mirisa plašim i čiji me glasovi teraju da bežim.

Kada vrištim stave me na krevet. Onda ćutim. Za jednu ruku drži me kaiš, a za drugu plahta vezana u čvor.

Ja sam mali dečak koji često sanja ogledalo. Ali, u njemu odraz više, između jamica na obrazima, ne rasprostire osmeh. U jamicama ponekad stanuju suze. Trepere i sjakte bojama iz sunca koje curi kroz rešetke na prozorima. Belo, žuto, crveno, zeleno, plavo…

Ja sam mali dečak, imam svet koji ne voli vrisak, imam autizam i na mojim obrazima stanuje duga.

 

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.