Sumorna nedelja – priča o fatalnoj pesmi

 

Plakala je violina u rukama Jovice Ciganina, dok je iz nje, kao na prevaru, izvlačio tu melodiju na koju je, hrapavim glasom, doslikavao reči koje nisam mogao da razumem. Plakala je, kunem se, kao da niko, nikada posle te melodije, neće preko nje plaho prevući gudalom. Gospođa, koja je pesmu naručila, dopuštala je da joj suze rastapaju napuderisano lice dok je pevala…

“Sumorna nedelja,

sa stotinu belih cvetova čekao sam te, mila

 u molitvi

 tog nedeljnog jutra dok jurio sam snove.”

Opijen sam bio tom, prokleto teškom, melodijom, omađijan. Kao i svi oko mene, pokorno sam gledao violinu u Jovicinim rukama, pokušavao udahom da odagnam klupko što se ugnjezdilo podno grla i ne shvatajući da već nekoliko minuta čašu sa vinom držim na milimetar od usana. Na kilometar od usana.

“Sumorna nedelja“ joj je ime. Toj pesmi. I ne mogu vam reći koliko je ljudi do sada oslobodila života. To su glasine, kažu. Ne bih znao. Ja sam samo video gudalo i grč na licu Jovice Ciganina i tugu što je navlačila porculanski sjaj na poglede…

Te noći 1933.godine, kada je napisana, siromašni mađarski kompozitor Režu Šereš (Rezső Seress), otvorio je kajdanku i u nju prosuo plavetnilo tuge, koje se vrtložilo u njemu. I ne znajući, začarao je note i notama pasaže i pasažima melodiju i melodijom reči. Mislim da nije znao šta je učinio.

Kada je pesma objavljena, postala je veliki hit. Preko noći, budimpeštanski vinski podrumi obloženi su baršunastom melodijom koja je gostima kidala duše na komadiće i razvejavala po kamenim alejama.

A onda je počelo…

Nekoliko meseci kasnije Šereševa verenica je pronađena u svom stanu otrovana. Pored njenog tela, na noćnom stoliću, pronađena je cedulja na kojoj je su ispisane samo dve reči: “Sumorna nedelja”.

Bilo je teško zadržati tu pesmu. Što su je češće svirali bila je sve lepša, sve tužnija, razornija.

Legenda kaže da se dvoje mladih, kojima je ciganski orkestar odsvirao “Sumornu nedelju” ubilo se još dok violina nije dotakla treći stih. Podno Lančanog mosta, Dunav je gutao tela ljudi koji su, sekund pre toga, samo pevušili.

Kako, uopšte, zadržati jednu pesmu, čiju melodiju nikada nije zaboravio ko je makar jednom čuo?

Pričalo se kako je u Francuskoj jedan stariji gospodin, u restoranu, zamolio pijanistu da mu odsvira “Sumornu nedelju”. Kažu da je izvadio pištolj, i pre nego što se pesma završila, pucao sebi u grudi.

Kažu da je jedan mladi Rimljanin čuo nekakvog ciganina kako, na ulici, svira ovu pesmu. Stao je, ostavio bicikl, i opčaran odslušao melodiju do kraja. Potom je izvadio sav novac iz džepa i položio ga u šešir ispred violiniste. “Ovo je tako tužno”- rekao je pre nego što se bacio u Tibar.

Onda su radio stanice u Mađarskoj, listom, izgnale “Sumornu nedelju” iz etra. Bilo je opasno zasvirati je na javnom mestu. Bila je prokužena. Zabranjena. Jedna pesma postala je najveći državni neprijatelj.

Ali, ne možeš zadržati pesmu, zar ne? I kada je oćutiš, ona odjekuje u tebi.

Bili Holidej je nije oćutala. Neznatno je izmenila tekst 1941. godine i otpevala, dajući joj krila kojima je obišla ceo svet. U obzorje Drugog svetskog rata, “Sumorna nedelja” bila je posebno tužna. Progovorila je jezikom, koji će, nekoliko godina kasnije svi razumeti…

Iza sebe je ostavljala ljude na čijim gramofonima bi ilednici nalazili ovu pesmu. Ljude koji su njene reči ispisivali umesto poslednje poruke. Ljude koji su muziku umeli da slušaju za nijansu preiskreno.

Ne, prijatelju. Takvu pesmu niko nikada neće moći da zadrži.

Pevao ju je Pol Vitmen, pevao ju je Džoš Vajt. Živela je u klaviru Reja Čarlsa. Nije joj odoleo ni Elvis Kostelo. Godine su prolazile, a “Sumorna nedelja” se, poput virusa prelivala. Iz Pitera Vulfa u Šinejd O Konor, iz Sare MekLahlan u Bjork.

Postala je deo svetske popularne kulture.

Čuli smo je na početku filma “Šindlerova lista”. U filmu “Čovek koji je plakao” Kristina Riči ju je pevušila u sceni dok sa Kejt Blanšet brodom putuje ka Americi. Pojačana i ubrzana i danas pleni sa špice serije “Poaro” Dospela je i do Simpsonovih….

Postala je besmislena, pomislićete.  Šta ja znam… Ali da vam kažem nešto. Dok ju je svirao, Jovica Ciganin je oči držao sklopljene. Ušuškane u kafansku mrežu bora na licu. Lepo se moglo videti, kako mu je melodija grčila jagodice. Nije nam dozvolio da vidimo tu suzu, što je zaiskrila pred kraj. Okrenuo se i rekao: “Jedna kratka pauza, pa nastavljamo” Mislite da je ispunio obećanje?

A, šta se dogodilo sa Režu Šerešijem? Godinama posle Sumorne nedelje, pokušavao je da napravi još jedan hit. Neumorno je prebirao prstima po svom prašnjavom klaviru, ali nije išlo. Vreme je prolazilo, a snovi su bledeli. Postao je ruina, odrekao se komponovanja i životario do svoje 69. godine. Onda je jednog dana skočio sa terase svog stana, na pločnik

To je valjda tako. Neki ljudi stvaraju celog života. Neki jednostavno dušu preslikaju u tri strofe.