Archive for jul 2013

Vetar slobode u ćubi jedne krave

kravaTa Krava je heroj. Nadomak Novog Sada, u malom selu u čijem ataru počiva azil za napuštene životinje, svi je tako zovu. Rogato, repato i okato živinče, sise joj do kolena, ali, kunu se koji je poznaju, zaslužila je spomenicu više nego ijedno ljudsko čeljade, sličnih kvaliteta.

Jesen je bila, kažu, mokra, sipljiva i dosadna kao lovačka priča, kada je Krava prekršila sva pravila i dala se u gerilu koja će je proslaviti. U dvorište mesnog kombinata ugegao je marveni kamion. Kobasičari sa čijih su podvoljaka visile krvave gumene pregače, terali su stoku u ograđen špalir, na čijem kraju je pneumatski pištolj gasio vlagu u goveđim očima prodornim praskom.

Kobasičari psuju. Tresu im se podvoljci od vike, sa gumenih kecelja cede se krvave kaplje, što im padaju na kaljave čizme.

Cerekaju se…

Krava gleda onim pogledom od čistog kristala, ćuba joj se međ’ rogovljem naježila… Da ima plača u tom goveđem svetu, znala bi šta da misli, ali ta čudesna pomirljiva tišina preti, bridi, peče…

A onda se u Kravi prevrne ceo svet. Pred očima joj sevnu generacije kravljih predaka na ispaši, kao na prozaku, kako preživaju i čekaju usud od oštrog, nerđajućeg čelika. Hladnog. I zabubnja Kravi srce snažno kao tinpanska grmljavina, steže joj se grlo u kojem se roje jednako i jecaji i zvonke parole protiv kobasičarskih okupatora…

Preskoči ogradu špalira pa trk kroz širom otvorenu kapiju, kroz žaoke povika, eksplozije psovki i rafale kletvi.

Kroz kapiju, niz ulicu, punim trkom bežala je Krava, očiju punih nade za slobodom i strahom vezanim za rep. Strahom što stanuje u kobasičarskom cereku. Trčala je Krava obodom Novog Sada, zazirući od svakog pogleda i osmeha, panično mrdajući onim baršunastim ušima na svaki šušanj.

A onda je nestala na Novom groblju.

Celog dana okupatorski automobili krstarili su krajem, vrteli su apel na lokalnom radiju. Uzaman.

Krava se stopila s okolinom. Pustila je da sitnoj kiši da je prekrije. Svaki muk, pretvarala je u jedva čujni šapat, tajni kod starih gerilaca, sve sanjajući dan kada će se čestit kravlji svet izdići i smaći okupatore krvavih kecelja.

Tu noć prvi put dočekala je sama.

Ujutro je okupator otkrio njeno skrovište.

Ludački je lupalo Kravino srce dok joj je vetar razvejavao beličasti dah po poljani.

Trčala je. Kao nikad do tad, posrtala i ustajala. I dalje trčala. Bez muka. Sa očima velikim kao činije za puding.

Za njom je larmala i brundala gomila.

Pred njom je stojala žena sa gumenim čizmama na nogama i motorolom u rukama.

Osmeh… Ne cerek. Osmeh! Na toj ženi u smešnim čizmama počivala je nada, u tom osmehu koji je tada, ako ikada!, bio nešto sasvim suprotno od cereka.

Krava je upoznala slobodu.

***

Kada sam upoznao ovu kravlju heroinu, vlasnica azila mi reče da nikada nije videla borbenije stvorenje. Za hajku je čula na radiju, sela je u kola i krenula u potragu, sve se nadajući da će do begunice stići pre nego li mesari. I bi tako.

Ostatak Kravine priče zamišljam ovako i nikako drugačije. Zaslužila je da joj Leonard peva na uvce…

Švaba

ljulja– Da li biste nas pustili da pogledamo kuću?

– Ali, ja je ne prodajem.

– Ni mi je ne kupujemo…

Štefan je sedamdesetu godinu života nosio lako kao brošić na reveru. Bistrog, pomalo nostalgičnog, pogleda prebirao je po futoškom krajoliku kao po kutiji rasparenih čarapa – sve se nadajući da će pronaći dve iste.

– Mein Gott, Alles hat sich verändert…- ponavljao bi kao kakvu mantru, okrećući se oko sebe u potrazi za scenama preostalim iz detinjstva. Sve se promenilo…

Pošao je iz okoline Ulma nekoliko dana ranije poteran čudnom tragedijom poznanika koji je u švapsku podunavsku kolevku došao s fotoaparatom, da bi se vratio i obesio u improvizovanoj mračnoj komori, smeštenoj u podrum kuće. Među mokrim slikama s poslednjeg putovanja.

– Strašno je kad čovek tako skonča… kad mesto koje te je rodilo, nema ništa drugo da ti ponudi do te stravične smrti.

Štefan je imao desetak godina Futog više nije imao ko da zove Futak. Nova vlast je pisala sumorna naređenja koja su dobošari izvikivali po selu danju, dok bi noću praznila švapske kuće odvodeći njihove stanare u male, improvizovane, logore. Male po svemu osim po količini muka koje su ih tamo sačekivale.

Našao se u tim logorima i pokoji folksdojčer, bilo je i zločinaca kojih su se u vreme rata plašile čak i Švabe ali, pričao je Štefan, većina je otišla odavde povlačeći se s nemačkom vojskom. Ostao je običan narod da ponese tuđ krst na mestu gde je očekivao milost.

Otac mu je gradio onaj stari gvozdeni most, decenijama kasnije srušen u bombardovanju. Skapao je u logoru u Bačkom Gradištu.

Stoka skapava, a Štefan srpski govori odlično. Ipak…

– Skapao je… – vrištala je jezička finesa u njegovom glasu.

Majka mu je umrla od tifusa u nekom od tih sabirnih centara, a njega i sestru su selili iz logora u logor, iz doma u dom, sve dok ih strina nije ponovo spojila, na volšeban način dobivši dozvolu da ih povede nekud uzvodno… skoro do mesta gde Dunav počinje.

– Da li biste nas pustili da pogledamo kuću?

– Ali, ja je ne prodajem.

– Ni mi je ne kupujemo…

Ta kuća zemljanih, vlažnih, zidova, to dvorište popločano ciglom, pa čak i čađava pušnica bila je slika po koju je Štefan došao. Vlasnik preplašen suptilno širenim lažima kako Nemci dolaze da popišu svoju imovinu koju će zatražiti od države, podozrivo nas je gledao. Ipak se okrenuo na stranu da nas propusti kroz kapiju.

– Nemam baš puno vremena – promucao je.

– Biće i minut dovoljan.

Projektovao je Štefan slike svog detinjstva po neurednoj avliji, uzbuđeno uzdahnuvši svaki put kad mu se sećanje i prizor učine poznatim, kada se preklope stopivši se u jedno, do u najsitnijeg detalja.

Na sredini dvorišta raskošna lipa i na njoj ljuljaška.

– Ta lipa je još uvek tu? – upita Štefan.

– To je druga. Stara se osušila, pa smo je isekli i zasadili novu. – objasnio je domaćin.

Štefan blago zanjiha ljuljašku.

– Hvala vam na tome.

Posle me je odveo do obale Dunava. Sedeli smo na trulom panju i gledali prirodu u kojoj su štrkljave topole zamenile stare, čvornovate, vrbe iz Štefanovog detinjstva. Podno nogu klizio je Dunav.

– Znate, tamo u Ulmu, u mestu u kojem sam ostario, Dunav je mlad i nemiran kao kakvo ždrebe. Ovde, gde sam rođen, on je odrastao u pravog snažnog pastuva…  Sve je u mom životu, izgleda, pobrkano.

Deda Stevina škola života: Čuvaće Slavica ovce, al’ ko će čuvati nju?

deda-stevaOduvek sam divanijo da su selu dovoljni marveni lekar i brica. Jedan prasi krmače, leči nadute teleće stomake i tunjave kerove, a drugi brije, namešta kosti, leči pritisak i ojela dupeta. Znači, zbrinuta je i marva, a i čeljad ima ko da pogleda. Dobro bi doš’o i lekar, al’ da nema nad glavom trust mozgova koji sedne u bircuz, sebe nazove ministarstvom zdravlja pa stane da jebe sve odreda: od lekara do pacijenata što bi teli umirati.

Prvo smo imali onog Milosavljevića što se ponašao k’o da je lično sušio tintu na Hipokritivoj zakletvi, al’ nije baš stig’o i da je pročita. Onda je došla Slavica….

E, sad, šta bi vam mog’o reći o Slavici.

Sitna ondulacija dvared na dan, glasić k’o u goluždrave sojke, puna tašna narodnih izreka i mudroseranja i to je, rećemo, to. Više me podseća na gospođu ministarku Živku, neg’ na kadar koji bi znao da nabavi penicilin i par flastera za čukljeve.

A, zašto ja ovo pišem?

Ovaj naš lepi Srbistan, osim po sisatim ženama i masnoj jagnjetini, poznat je i po tome da mu sitna čeljad umire od kojekakih boleština. O deci govorim, deranima i derankama što ne stignu čestito ni da se iskaljužaju za letnjih pljuskova, da komšiji ukradu koju zelenu kajsiju i podignu prašinu po šoru kad stanu da se loptaju. Tek shvate da je lepo biti i musav i blesav, a već ih ubacidu u zdravstvenu mašinu – đavolju napravu koja ovdi melje ljude nakrupno. Sa jedne strane lekari što sležedu ramenima i ko papagaji ponavljadu: „nemamo“ i „žao mi je“, sa druge roditelji očajni k’o pustinja bez oaze, sa treće društvo ušiju punih voska i turbo-folka. U sredini vrapče kojem je obećan život, a dobilo je to što je okružuje – Srbiju u koju čestit čovek mož’ da se kune tek kad mu ponestane roditelja, dalekih rođaka, junaka iz ljubavničkih romana i neprijatelja.

Ko je tu golgotu proš’o taj je zaslužio i Nobela i život večni.

A, Slavica?

FoNet-DEJANOVIÆ-STOIDISPa, na njoj se ogleda ceo taj ziljavi svet što pametni voledu da zovu „zdravstvo“. Kad mi kogod kaže kako ne mož’ ona da ispravi to što je godinama rušeno, oma ga teram ukurac. Ne može. Nisam ni ja vesla sis’o. Dašta da ne može. Al’, kad ne može, šta se koji očin laćala posla? Nije sramota ne znati kad se raspravlja svinjče. Sramota je ne znati kad te izvičedu za ministra. Mogli su novinari u toj fotelji i panj da slikaju, al’ panju ne treba ondulacija o trošku ministarstva.

Tebi, Slavice, više treba hauba za remont mozga neg’ frizure.

Idi Slavice digod, da te moje oči ne gledaju.

Idi Slavice, uteralamateri, i nemoj pisati kad stigneš, ćorav sam ja za sitna slova sitnih duša.

Posl’o bi’ te na selo da čuvaš ovce, al’ nemam ideju ko bi tebe mogo da čuva.

Deda Stevina škola života: Berba kukuruza u Zoni Sumraka

deda-stevaSanj’o sam onomade da su mi kuruze brali Vučić, Dačić, Đilas, Dinkić i Jovanović. Uter’o materi kad me hercšlag nije opamprčio dok se nisam probudijo. Imam ja tih pet redi kuruza prema kanalu, to je sve što mi od paorluka ostalo još od kad je Pirika odlučila da sadimo sirak za metle korovače, pa nas načisto upropastila. Da se ne lažemo, ne trebaju meni ti kukuruzi, al mi svake godine žao i da i’ ne posadim, a i da i’ ne oberem.

Kadgod su kuruze brali Bosanci za tablu slanine i dvanajs’ cvanjcika, a sad ih ne mož’ isterati iz upravnih odbora, pa na berbu svrće makar ko. Premijer, ministri i opozicijoni lelemudi, na primer.

Al’ da krenem redom.

Za sve je kriva Pirika. Tog me dana naranila nekim masnim ovčijim paprikašom što se caklio odgore k’o kereća muda, metila pred mene teglu feferonki, pa oma posle i čitavu rudu štrudle s makom. Kad sam na sve to, u ovu moju buragaču, natrp’o i po’ litre vina tačno sam bio samo za to da me se posadi pod oraj i pokrije krparom.

Taman sam zaboravijo na probadanja u stomaku i ušećerio kad mi u san dođe Krkobabić.

– Je l’ Stevane, oćeš ti već jedared brati te tvoje kuruze?

– Obr’o bi ja to odavno, al’ nemam s kim. Bosanci više ne svraćadu, a Pirika kaže da se teram ukurac i ja i kuruzi.

– Ne brigaj, imam ja za tebe uhodanu ekipu, ranom zorom ću ih poslati, al’ da polak kuruza ide meni.

Znam ja Krkobabića, stariji je od đerdapskih somova, a taman tol’ko i glavat kad treba štogod da se ušićari. Al’ sve se nešto mislim, bolje i tako da se dogovorimo neg’ da kuruzi propadnu. I pristanem, jebo me otac ludog.

Sutradan ujutro, čim sam ust’o imam šta da vidim. Pred ambetušom stoje Vučić i Dačić, gledadu kako Dinkić pelješi Đilasa u krajcaricama, a na bagrem oslonjen Čeda drema k’o siroče. Čudno meni, otkud u berbu došli stranački prvaci, a oped se mislim: pa i njima je kriza, jebešga, ni od države se ne zarađuje više k’o što je moglo dok im je glavati baba vodijo glavnu reč.

Pokupim ih u traktor pa pravac njiva. Kad smo stigli vidim ja biće belaja. Vučić oće prvu leniju, al da bude do Dačićeve. Dinkić je baš napikir’o tu drugu, a Dačić neće pored Đilasa. Đilas bi krajnju da ih ima sve na oku, a svi zajedno vičedu na Čedu i teradu ga ukurac. On, siroma, drema oslonjen na trešnju. Rešili smo to tako što sam ih rasporedio da beru sa različitih strana. Vučić, Dačić i Dinkić od trešnje, a Đilas i Čeda od kanala.

kuruzTaman sam seo u ladovinu da malo oduvam, kad eto ti Vučića. Na dlanu drži šiljak za branje i blene u njega ko tele u šarena vrata.

 – Gospodine Stevane, šta je ovo?

  – Šiljak.

   – A, čemu služi.

 – Da razgrćeš njime klipove. To je ono žuto.

– Koje žuto? Đilas? Pa, znam ja kako se razgrće Đilas…

– Klip, Aco, kukuruzni klip.

– E, to ne znam.

Utom dođe i Dačić.

– Pa, ljudi, jebemumater, oćemo mi nešto jesti? Već dvadeset minuta ljuštimo ove… kakosezove… te… na toj parceli… tojest njivi. Jebiga, ja sam gladan, Aco, evo ti kaži jel u redu čoveka proletera držati gladnog dok se ore kukuruz.

– Kukuruz se ne ore, nego bere – kaže Vučić.

– U, vidim, ti ga bereš. Znači, baš ga bereš. Em si uzo najkraći red, em držiš taj šiljak ko suvo kereće govno. Jesi ti, bre, bio nekad na njivi?

– Bio sam… ovaj… kad smo obilazili… Pa dobro, ne moramo svi da se rodimo na selu k’o ti. Ima nas koji smo odabrali akademski put. Put Voji… Vebera. Put znanja.

– Će ti Veber obere kukuruze? – zajapurio se Ivica k’o podgojen petlić.

– Man’te se deco ćoravog divana – podviknem – dok se vi zajebavate proći će dan. Ajde svako u svoju leniju, pa berite, za čeg’ vas plaćam?!

I dok su se njih dvojica gegali u kukuruzište, dotrčava Đilas sav zajapuren. Kanda ga sunce malko ošvandračilo.

– Moram da vam kažem, moja dužnost je da vas obavestim o tome da Dinkić podriva naše napore da oberemo kukuruz. Eno ga sve što obere, odmah prodaje Ciganima, a onoj dvojici je platio da ćute.

Odem ja do kanala, kad Dinkić sedi i udara u tamburu, ne jebenda što sam došao. Kaže, gazda napravio sam ti posao veka. Ja njima prodam po 20 dinara za kilogram, ali pod uslovom da oni prodaju Robnim rezervama za 50. Napravimo duple fakture, pa tih 30 dinara što ostanu delimo na pola, a onih prvih 20 na tri dela. To uložimo u Skijališta Srbije, pa dividende delimo na sedmine, a ja ti dođem 1000 evra jedan dan od nedelje.

Gledam budalu, sve mi izgleda k’o da mi divani madžarski. Ništa ne razumem osim da me zajeb’o.

– Ja bi njega motikom, gazda… Ja bi njega motikom! – pujda Đilas iza leđa.

Taman sam zaustijo da ih obojicu oteram ukurac, kad dotrčava Dačić.

– E, da vidite šta Čeda radi. Smotao ono čupavo sa klipa u rizlu pa puši, eno ga sav je zelen.

– Ju, naopako, Čedomire sine, pa di ćeš kiku pušiti…

Otrčim do njega, a on sav musav od ote cigare što je namot’o. Podbočio dva klipa pod glavu pa zalego da spava, a sve pućpuriče kroz dremež: „zmajovi, deda Stevo, puna Vojvodina zmajova“. Idi dete uočin, mislim se, kaki te zmajovi spopali. Ima ovdi i Crnogoraca i Bunjevaca, al zmajove još nismo imali.

– Tako on i u Skupštini – kaže Dinkić – mož’ ga jebati sada…

Tu sam već popizdijo.

– Ti ćuti, saću ti uši pobrati za onaj lopovluk!

– Dobro je rekao Dinkić, postoje indicije da neko krade kukuruz sa njive – zagrgolji Vučić iz potaje.

 – Potkrada, dašta neg’ potkrada… – zaustim da kažem, al’ Vučić ne staje.

 – Prema mojim saznanjima, nakon operativne provere, nameće se zaključak da kukuruz kradu poljske voluharice. Štaviše, jasno je da se radi o organizovanom kriminalu i mi ćemo doći do vrha tog ledenog brega jer ne sme biti nedodirljivih.

 Gledam ga onako tunjavog, pa sve mislim da me zajebava.

 – Kak’e, kurac, voluharice i ledeni bregovi. Mnogo si ti gledo Opstanak. Evo ti ga lopov ovdi, jebo te on – kažem pa pokažem na Dinkića.

 – Jeste, jeste, on je – doda Đilas.

 – Dinkić je jedna neprijatna politička situacija, ali ovde se radi o mnogo većem problemu. Sve ukazuje na to da je čitav lopovluk smišljen u opozicionim redovima da diskredituje sadašnju vlast. Iz ovih stopa idem da istražim tragove, a vama obećavam da ćemo doći do kraja ovog mračnog tunela – mrmlja Vučić, a sve pogledava na Đilasa.

Stanem da se krstim od božijih budala, kad kroz kukuruze tetura Dačić. U ruci mu jabuka.

– Gazda, evo ja sam našao jabuku, pa bi bilo u redu da vi priložite prase i da napravimo jedan domaćinski ražanj. Mislim da je fer. Dragane, ajd po drva za vatru.

– Mamu šalji po drva – odbrecnu Đilas, pa nestade u kukuruzima.

Teo sam već da odvalim levču pa da ih potamanim nasred njive, eto toliko sam popizdijo, al sve mislim, di ćeš Stevane dizati ruku na političku elitu. To je čkolovano i učeno državu da vodi, nisu oni krivi što nikad u brazdu nisu zagazili.

Okrećem se oko sebe, vidim da kukuruzi neće biti obrani do sudnjeg dana, a glava mi puca. Joj, Krkobabiću, kad te uvatim, oba ću ti kuka polomiti ako ovo preživim. Al’ ne staje ludnica.

Pritrčava odjedared Vučić, u ruci mu miš. Kaže, evo deda Stevo, ova poljska voluharica je malopre priznala da je šef organizovane kukuruzne grupe Đilas i da cela operacija traje godinama.

– To je miš konju radikalski – vrišti Đilas, a lepo vidiš da je izgoreo na suncu k’o beduin – Znam ja šta bi ti hteo, da satreš opoziciju. E, oćeš kurac!

U to će i Dačić.

– Našao sam jagnje, gazda, zalutalo odnekud, daj da se kolje pa da proslavimo ovu berbu. Aco, vadi onu kašiku.

 Svet je, ko kanda počeo da se potresa i okreće oko mene.

– Deda, da mi prodaš ovu parcelu za 100 evra pa da pravimo golf terene. Imaćeš 10 besplatnih časova, a ja ti dođem 1100 evra jedan dan od nedelje – ubaci se Dinkić.

– Zmajovi, deda Stevo, zmajoooviiii. Proždraće četir’ konja debela i čamac na Tisi…

Probudio sam se sav usopljen. Iznad mene onaj ladonosan oraj, vetar ćarlija, a izkuće se čuje kako Pirika drnda sudima. Srce dumbara, bubnja, oće iz grudi da iskoči. Mislim se u sebi, pa jebaću vam mater svima, neće mene više niko zajebavati.

Pokupim šibice i zaputim se kroz kapiju.

– Di ćeš Stevo? – pita Pirika.

– Idem da zapalim kuruze, a kad se vratim zapaliću i televizor!

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.