Archive for the ‘Duhovi u retrovizoru’ Category

Sumorna nedelja – priča o fatalnoj pesmi

 

Plakala je violina u rukama Jovice Ciganina, dok je iz nje, kao na prevaru, izvlačio tu melodiju na koju je, hrapavim glasom, doslikavao reči koje nisam mogao da razumem. Plakala je, kunem se, kao da niko, nikada posle te melodije, neće preko nje plaho prevući gudalom. Gospođa, koja je pesmu naručila, dopuštala je da joj suze rastapaju napuderisano lice dok je pevala…

“Sumorna nedelja,

sa stotinu belih cvetova čekao sam te, mila

 u molitvi

 tog nedeljnog jutra dok jurio sam snove.”

Opijen sam bio tom, prokleto teškom, melodijom, omađijan. Kao i svi oko mene, pokorno sam gledao violinu u Jovicinim rukama, pokušavao udahom da odagnam klupko što se ugnjezdilo podno grla i ne shvatajući da već nekoliko minuta čašu sa vinom držim na milimetar od usana. Na kilometar od usana.

“Sumorna nedelja“ joj je ime. Toj pesmi. I ne mogu vam reći koliko je ljudi do sada oslobodila života. To su glasine, kažu. Ne bih znao. Ja sam samo video gudalo i grč na licu Jovice Ciganina i tugu što je navlačila porculanski sjaj na poglede…

Te noći 1933.godine, kada je napisana, siromašni mađarski kompozitor Režu Šereš (Rezső Seress), otvorio je kajdanku i u nju prosuo plavetnilo tuge, koje se vrtložilo u njemu. I ne znajući, začarao je note i notama pasaže i pasažima melodiju i melodijom reči. Mislim da nije znao šta je učinio.

Kada je pesma objavljena, postala je veliki hit. Preko noći, budimpeštanski vinski podrumi obloženi su baršunastom melodijom koja je gostima kidala duše na komadiće i razvejavala po kamenim alejama.

A onda je počelo…

Nekoliko meseci kasnije Šereševa verenica je pronađena u svom stanu otrovana. Pored njenog tela, na noćnom stoliću, pronađena je cedulja na kojoj je su ispisane samo dve reči: “Sumorna nedelja”.

Bilo je teško zadržati tu pesmu. Što su je češće svirali bila je sve lepša, sve tužnija, razornija.

Legenda kaže da se dvoje mladih, kojima je ciganski orkestar odsvirao “Sumornu nedelju” ubilo se još dok violina nije dotakla treći stih. Podno Lančanog mosta, Dunav je gutao tela ljudi koji su, sekund pre toga, samo pevušili.

Kako, uopšte, zadržati jednu pesmu, čiju melodiju nikada nije zaboravio ko je makar jednom čuo?

Pričalo se kako je u Francuskoj jedan stariji gospodin, u restoranu, zamolio pijanistu da mu odsvira “Sumornu nedelju”. Kažu da je izvadio pištolj, i pre nego što se pesma završila, pucao sebi u grudi.

Kažu da je jedan mladi Rimljanin čuo nekakvog ciganina kako, na ulici, svira ovu pesmu. Stao je, ostavio bicikl, i opčaran odslušao melodiju do kraja. Potom je izvadio sav novac iz džepa i položio ga u šešir ispred violiniste. “Ovo je tako tužno”- rekao je pre nego što se bacio u Tibar.

Onda su radio stanice u Mađarskoj, listom, izgnale “Sumornu nedelju” iz etra. Bilo je opasno zasvirati je na javnom mestu. Bila je prokužena. Zabranjena. Jedna pesma postala je najveći državni neprijatelj.

Ali, ne možeš zadržati pesmu, zar ne? I kada je oćutiš, ona odjekuje u tebi.

Bili Holidej je nije oćutala. Neznatno je izmenila tekst 1941. godine i otpevala, dajući joj krila kojima je obišla ceo svet. U obzorje Drugog svetskog rata, “Sumorna nedelja” bila je posebno tužna. Progovorila je jezikom, koji će, nekoliko godina kasnije svi razumeti…

Iza sebe je ostavljala ljude na čijim gramofonima bi ilednici nalazili ovu pesmu. Ljude koji su njene reči ispisivali umesto poslednje poruke. Ljude koji su muziku umeli da slušaju za nijansu preiskreno.

Ne, prijatelju. Takvu pesmu niko nikada neće moći da zadrži.

Pevao ju je Pol Vitmen, pevao ju je Džoš Vajt. Živela je u klaviru Reja Čarlsa. Nije joj odoleo ni Elvis Kostelo. Godine su prolazile, a “Sumorna nedelja” se, poput virusa prelivala. Iz Pitera Vulfa u Šinejd O Konor, iz Sare MekLahlan u Bjork.

Postala je deo svetske popularne kulture.

Čuli smo je na početku filma “Šindlerova lista”. U filmu “Čovek koji je plakao” Kristina Riči ju je pevušila u sceni dok sa Kejt Blanšet brodom putuje ka Americi. Pojačana i ubrzana i danas pleni sa špice serije “Poaro” Dospela je i do Simpsonovih….

Postala je besmislena, pomislićete.  Šta ja znam… Ali da vam kažem nešto. Dok ju je svirao, Jovica Ciganin je oči držao sklopljene. Ušuškane u kafansku mrežu bora na licu. Lepo se moglo videti, kako mu je melodija grčila jagodice. Nije nam dozvolio da vidimo tu suzu, što je zaiskrila pred kraj. Okrenuo se i rekao: “Jedna kratka pauza, pa nastavljamo” Mislite da je ispunio obećanje?

A, šta se dogodilo sa Režu Šerešijem? Godinama posle Sumorne nedelje, pokušavao je da napravi još jedan hit. Neumorno je prebirao prstima po svom prašnjavom klaviru, ali nije išlo. Vreme je prolazilo, a snovi su bledeli. Postao je ruina, odrekao se komponovanja i životario do svoje 69. godine. Onda je jednog dana skočio sa terase svog stana, na pločnik

To je valjda tako. Neki ljudi stvaraju celog života. Neki jednostavno dušu preslikaju u tri strofe.

 

 

Advertisements

Zavejane slike

voyNa zavejanoj subotičkoj stanici čekali smo putnički voz sa redom vožnje komotnim k’o panonski pogled. Bila je to 1980. godina, a on je mogao da doklizi i ove. Tek, niko od putnika hipnotisanih mećavom ne bi primetio razliku.

Šćućureni na drvenim klupama, međ’ razbacanim koferima, udisali smo dim, a izdisali dremež.

Imao sam četiri godine i nameti snega pokraj staza i puteva za mene bili su nesavladiva brdesa. Terali su me da nosim onu strašnu kapu po uzoru na vozače formule 1, nafatirani skafander i jednoprste rukavice povezane kanapom koji ide oko vrata. I žulja.

Na stanici sam dobio kesicu svilenih bonbona, Mikijev almanah i gumenog Pink Pantera. Bio sam spremam da domaštam još deceniju snežnih mećava, čim se ova stvarna zaustavi.

Na zavejanoj niškoj stanici pili smo votku s ukusom breskve i čekali voz da nas zauvek oslobodi vojničkih čizama, pasulja i naredbi. Kad si mlad, uzbuđen i vojnički dobrano zaglupljen, ne možeš znati kako je bolje popiti litru dizela nego litru tog pseudoruskog otrova.

Jer možeš, recimo, ući u pogrešan voz koji vozi ka pogrešnom gradu, pa posle tabanati kroz sneg iz prvog sela nazad do Niša. Možeš i zaspati na staničnoj klupi čekajući sledeći. Možeš izgubiti kartu o istom trošku, pa se blaženo keziti kartodrapcu ne bi li ti se smilovao kao friško otpuštenom soldatu, koji bi da stigne kući i oliže rane.

Na zevajanoj novosadskoj stanici autobusi se dočekuju kao heroji. Snegovi su vazda padali, ali tako dugo pahulje nismo hvatali jezikom da su nas bogovi kaznili večnom glupošću. Zato narikače i leleču o vanrednim situacijama.

Ona je umorna i dremež joj se preliva po torbama kojima je okružena. Legla je na klupu i glavu položila sinu u krilo. On nema više od pet godina, bdi nad majkom i nežno je miluje po kosi.

Vodite me u sve zavejane gradove…

Domac

domacSiroče je naziv koji dobiješ kada te roditelji poklone državi.

 Mi ne volimo to ime.

Domac postaješ tek kada shvatiš koja je razlika između doma i kuće. Druga deca to nikada neće naučiti. Zato tu reč „domac“ izgovaramo pomalo uzdignute brade.

Nije to ponos. Mi smo samo drugačiji.

Dom se pamti po zvucima. Zveket metalnih šolja, dvorišni žamor, zvono koje zove na učenje i počinak, plač prigušen ispucalim zidovima kada se svet spakuje u noć.

I tišina. Kao kad zaustaviš dah na minut, a prolaze godine, dok si sakriven u plakaru kada pijan vaspitač provali u spavaonu željan batinanja.

Takva tišina.

Najteža.

Domci znaju mnogo stvari. Bežanje možda najbolje od svih. Sa časova, od batina, od masnog ručka, iz porodica kojima ih država pozajmljuje.

Kada žele da budu hrabri, domci zavrću rukave i jedni drugima pokazuju rane od ugašenih cigareta, ožiljke od kaiša. “Ovo sam dobio kad sam stanovao kod onog debelog na Novom naselju.”

Domac nikada neće reći da je negde živeo.

Domac stanuje.

A, onda priča o begu. Kroz prozor, preko bašte, autobusom iz kog su ga izbacili, pa peške preko pijace, kroz park, u Dom.

To je jedino mesto na koje domac može da se vrati.

To je mesto koje sanja umesto domaca.

Ne znam tačno koliko i jednom ću nekoga pitati, ali dom je odsanjao na hiljade majki. Krupnih i sitnih, plavih, crvenih i crnih, s naočarima, sisatih i guzatih, mršavih i visokih majki. Svih fela na svetu, potpuno različitih i jedino je svim tim majkama pogled blag, a osmeh neglumljen.

Kada ti dom odsanja majku, ti joj doslikaš tu blagost u pogledu i lažeš svima da je pamtiš. Kažeš: “Bio sam jako mali, ali pamtim je po mirisu. Miriše na mleko, vunu i znoj. Sećam se plavog ćebeta u koji me umotala i plavog neba iznad njene glave.”

Izmišljaš tu majku iz domovskih snova, a kako priča odmiče sve ti se više čini da u nozdrvama rastu ti mirisi vunenog ćebeta, mleka i znoja.

I to je onda tvoja priča. Nijedan domac ti nikada neće reći da lažeš.

Čovek na filmu je jednom rekao: “Majka je ime za boga u očima deteta.”

Ne znam.

“Da li bog miriše na mleko i znoj”, pitao sam veroučitelja.

Kada si državin, svi mogu da te tuku.

Švaba

ljulja– Da li biste nas pustili da pogledamo kuću?

– Ali, ja je ne prodajem.

– Ni mi je ne kupujemo…

Štefan je sedamdesetu godinu života nosio lako kao brošić na reveru. Bistrog, pomalo nostalgičnog, pogleda prebirao je po futoškom krajoliku kao po kutiji rasparenih čarapa – sve se nadajući da će pronaći dve iste.

– Mein Gott, Alles hat sich verändert…- ponavljao bi kao kakvu mantru, okrećući se oko sebe u potrazi za scenama preostalim iz detinjstva. Sve se promenilo…

Pošao je iz okoline Ulma nekoliko dana ranije poteran čudnom tragedijom poznanika koji je u švapsku podunavsku kolevku došao s fotoaparatom, da bi se vratio i obesio u improvizovanoj mračnoj komori, smeštenoj u podrum kuće. Među mokrim slikama s poslednjeg putovanja.

– Strašno je kad čovek tako skonča… kad mesto koje te je rodilo, nema ništa drugo da ti ponudi do te stravične smrti.

Štefan je imao desetak godina Futog više nije imao ko da zove Futak. Nova vlast je pisala sumorna naređenja koja su dobošari izvikivali po selu danju, dok bi noću praznila švapske kuće odvodeći njihove stanare u male, improvizovane, logore. Male po svemu osim po količini muka koje su ih tamo sačekivale.

Našao se u tim logorima i pokoji folksdojčer, bilo je i zločinaca kojih su se u vreme rata plašile čak i Švabe ali, pričao je Štefan, većina je otišla odavde povlačeći se s nemačkom vojskom. Ostao je običan narod da ponese tuđ krst na mestu gde je očekivao milost.

Otac mu je gradio onaj stari gvozdeni most, decenijama kasnije srušen u bombardovanju. Skapao je u logoru u Bačkom Gradištu.

Stoka skapava, a Štefan srpski govori odlično. Ipak…

– Skapao je… – vrištala je jezička finesa u njegovom glasu.

Majka mu je umrla od tifusa u nekom od tih sabirnih centara, a njega i sestru su selili iz logora u logor, iz doma u dom, sve dok ih strina nije ponovo spojila, na volšeban način dobivši dozvolu da ih povede nekud uzvodno… skoro do mesta gde Dunav počinje.

– Da li biste nas pustili da pogledamo kuću?

– Ali, ja je ne prodajem.

– Ni mi je ne kupujemo…

Ta kuća zemljanih, vlažnih, zidova, to dvorište popločano ciglom, pa čak i čađava pušnica bila je slika po koju je Štefan došao. Vlasnik preplašen suptilno širenim lažima kako Nemci dolaze da popišu svoju imovinu koju će zatražiti od države, podozrivo nas je gledao. Ipak se okrenuo na stranu da nas propusti kroz kapiju.

– Nemam baš puno vremena – promucao je.

– Biće i minut dovoljan.

Projektovao je Štefan slike svog detinjstva po neurednoj avliji, uzbuđeno uzdahnuvši svaki put kad mu se sećanje i prizor učine poznatim, kada se preklope stopivši se u jedno, do u najsitnijeg detalja.

Na sredini dvorišta raskošna lipa i na njoj ljuljaška.

– Ta lipa je još uvek tu? – upita Štefan.

– To je druga. Stara se osušila, pa smo je isekli i zasadili novu. – objasnio je domaćin.

Štefan blago zanjiha ljuljašku.

– Hvala vam na tome.

Posle me je odveo do obale Dunava. Sedeli smo na trulom panju i gledali prirodu u kojoj su štrkljave topole zamenile stare, čvornovate, vrbe iz Štefanovog detinjstva. Podno nogu klizio je Dunav.

– Znate, tamo u Ulmu, u mestu u kojem sam ostario, Dunav je mlad i nemiran kao kakvo ždrebe. Ovde, gde sam rođen, on je odrastao u pravog snažnog pastuva…  Sve je u mom životu, izgleda, pobrkano.

Ustanak

U pometnji koja je vladala salom za ručavanje Doma za stare, pobuni buknuloj iz hiljade sitnih nezadovoljstava, videh tu baku kako smerno sedi na stolici, i u rukama, položenim na krilo, drži karton na kojem je krupnim slovima ispisano:

“ DoleJela!”

Baš tako. Zgusnutim masno naškrabanim slovima, upadljivo, prkosno, upozoravajuće…

“DoleJela!”

Shvatila je da je posmatram, nasmejala se i stidljivo podigla taj svoj transparent, mahnula njime napred nazad, kao na kakvim demonstracijama, ali bez glasa, nečujno… DoleJela ispraćeno osmehom i nekakvim vragolastim sjajem u očima. Marija se Zove.

“Ko je Jela”, upitah.

“Nije važno ko je, nego zašto dole!”

Zvao se Sergej. Jednog septembra, pre više od tri godine došao je u dom, sjajne, pod konac, očešljane kose, u balon mantilu i odelu koje je uvek mirisalo na sandalovinu. Imao je blago preplanuo ten zbog kojeg će se sve stanarke tiskati oko njega i akustičnu gitaru koju će zasvirati samo zbog Marije.

“Govorio mi je Vi. Od prvog dana, do dana kada je otišao. Govorio mi je Vi, a ljubio mi ruke tako nežno da sam i sama na njih bila ljubomorna… Bio je pravi gospodin, kakvih više nema. Nikada me nije posetio bez cveća, iz grada mi donosio šomloi galuške i švercovao, još tople, teleće medaljone, na očaj medicinskih sestara. Tek ponekad, vadio bi gitaru i tihim, hrapavim, glasom, samo za mene pevao Тёмная ночь…”

Imao je snežno bele manžetne i na njima rubinsku dugmad.

“Gospodin, moj Sergej. Verovatno poslednji na svetu.”

“A Jela?”

“Ona je ovde sestra. Od početka nije mogla da ga smisli. Nije podnosila njegove kasne noćne povratke, serenate koje je znao da mi svira dok svi spavaju. Nije tolerisala to što neće da pije lekove, što u sobi drži konjak i duvan za lulu…”

Jednom je predložila upravniku da ga premesti u neki drugi dom i ovaj je to učinio.

“Znate, pisao mi je pisma koja su počinjala sa “Vi, moja Vi…”. Pisao mi je pisma koja su mirisala na lulu i sandalovinu, prepuna stihova i prećutanih osmeha. Pisao je, ja sam čitala i samo mi je nedostajao njegov glas kad rastuži onu setnu rusku soldatesku.”

Više ga nema, shvatio sam dok sam je slušao. Zamislio sam kako jedne večeri na sebe navlači najlepše odelo, biserno bele manžetne sa rubinskim dugmićima. Obuva svečane cipele, začešljava kosu i doteže mašnu. Zamislio sam kako leže, na lice navlači osmeh i u pogled iskre. Uzdahne, prošapuće to tako zastarelo, smešno i srceparajuće iskreno “Vi, moja Vi”, pa onda usni taj kraj što vodi na početak svega.

Tako valjda umiru gospoda…

“Drugima ne valja grejanje, pliva im biber u čorbi, traže stalnog lekara u domu… Meni je, evo, ostalo samo da rušim Jelu i ponekad u sebi zapevam: Как я люблю глубину твоих ласковых глаз, Как я хочу к ним прижаться сейчас губами…”

Nasmejala se i mahnula DoleJelom! još jednom za mene, pa spustila transparent na krilo i na lice navukla onu koprenu od spokoja.

I danas je takvu pamtim.

DoleJela!

Ciganče i stari konj

cigance

„Ciganče“ – instalacija Slobodana Šušnjevića

Na onom mestu gde je nekada bio »Užar«, a sada probijena džada prema Futoškom drumu, u kolima, čekao sam brata.

Sunce.

Fjaka.

Sa leve strane obilazi me jedna od onih malenih konjskih zaprega na dva točka, prepuna naslaganih kartona.

Škripi.

Klopara.

Prolazi kraj mene i lepo se vidi kako konj; orebrena, proseda saraga duge umršene grive; posrće. Švićka kandžija u rukama mladog Cigančeta. Švićka u vazduhu iznad kljusetovih leđa, ne dodiruje ih, ali ona se ipak tresu. Na kraju, onako nakostrešena i osapljena poniru ka užarenom asvaltu.

Izlazim iz kola. Gledam. Kljuse, postrance, leži na asfaltu, sapi mu se dižu u nepravilnim udisajima. Poslednji su, vidi se. Gasne sjaj u onim velikim očima dok mu glava visi o kaišu privezanom za drvenu rudu.

Dečak neko vreme cima uzde, vuče, galami… Pokušava da ga uspravi, a onda i sam vidi taj poslednji trzaj konjskih bedara.

Dolazi do vrha rude.

Klekne.

Oslobađa kljusetu glavu.

Nežno je položi u krilo.

I…

Plače.

Prstiju umršenih u prljavu grivu rida. Neutešno. Suze su, ponekad, breme najteže. Jecajući se oslanja na desni lakat, a zatim i leže na bankinu tik uz žilavi konjski vrat.

Ne znam dokle su tako ostali. Ciganče i stari konj.

U mojoj glavi je to, izgleda, zauvek.

(P.s. Zahvaljujem Slobodanu Šušnjeviću čija žičana ilustracija govori malo više nego što bih ja umeo da opišem)

Ludak

OLD MANZabrađen, tek pomalo pogrbljen, uvek na istom mestu – pred oronulom kućom od čerpića, ispod preraslog oraha – stajao je i cepkao papiriće pogleda uraslog nekud iza kraja ulice, u onu poslednju brazdu što podupire nebo. Tačan poput oficira, uvek u isto vreme, kao da s tim papirićima po šoru prosipa i povečerje.

Deca su romorila da je lud, da je cepanicom ubio rođenu majku jednog kasnog letnjeg poslepodneva, posle čega je izgubio razum. U njihovim glavicama rasle su misterije o Stojanu sejane pričama roditelja. Nevine maštarije protkane tananim strahom od nepoznatog… Ostalo su bile otrovne priče odraslih, koji bezrazložnoj mržnji prilaze sa mnogo više proračunatosti.

Cepkao je papiriće u tišini. Prećutao je more zaludnih komšijskih razgovora dok se vreme oko njega krunilo, selo menjalo, deca rasla. Ispod onog blagohladnog oraha. Uvek isti, uvek pogleda usečenog u onaj nebeski porub na koji je Gospod štipaljkama prikačio plodnu panonsku zemlju.

Umro je jedne zime. U očima dece dovoljno odrasle da lažima doje svoju decu, ostao je ludak i ubica. Monstrum iz male kuće od čerpića. Tako spokojno šćućurene pod gorostasnim orahom.

Kada sam upoznao njegovog bratanca Predraga plašio sam se samo jednog pitanja. A samo sam to pitanje i postavio.

»Jedino što je Stojan u životu ubio, bila je želja da prozbori i reč sa okolinom.«

Po izdahu Drugog rata, rekao je svojima da će oženiti Anu, devojku lisičijih očiju. Švabicu. Bio je to prvi po redu na skali smrtnih grehova za još uvek pubertetski neotesanu komunističku dogmu. Stojan i Anin otac nestali su iz sela istog dana. Stojan u Kopar na odsluženje petogodišnjeg vojnog roka u mornarici, a stari gospodin Wolf u neki od vojvođanskih gulaga.

Posle jedne godine u selo je stigao stari kofer, a u njemu naočari i izlizani tvidani sako gospodina Wolfa. Ana je u taj kofer dodala nešto stvari i svojim lisičijim očima potražila neko drugo ravničarsko obzorje… Beskrajni su argentinski pampasi…

Kada se vratio, preplanuo i zabrađen, vojnički nasilnim procesom oslobođen dečačkog pogleda, Stojan je u kući zatekao album s fotografijama, prazninu koju nije umeo da popuni i komšiluk spreman da ga proda za nekoliko tačkica za hranu.

Nesposobni da mu oproste ljubav sa lijookom Švabicom poslali su ga u zatvor, a kao dokaz za njegovo neprijateljsko delovanje, javno su na seoskom trgu čitali Anina pisma.

Pomilovan je posle sedam godina.

Više nikada nije prozborio ni reči sa seljanima…

Do kraja žiota je izlazio na šor iz avlije iznoseći sumrak. Uvek u isto vreme. Zabrađen i tek pomalo pognut. I cepkao papiriće…

Pod senom oronule kuće od čerpića, tako detinje uvijene pod prastari orah, lepršali su delići Aninih slika, koje mu više niko, nikada, nije mogao oduzeti.

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.