Archive for the ‘Daleko koliko me noge nose’ Category

Autostoperski vodič za ilegalne emigrante

Hitchhiking Family MRAK Tavankutske šume čuva pesak obuzdan morem bagrema, ukroćene pčele u senci drveća i nešto mnogo važnije od toga. Nenadgledivu granicu sa Mađarskom. Dok mesec zasipa krošnje bledim odsjajem, kroz gust, lepljivi pesak, šumom glavinja povorka – četiri čoveka glava uvučenih u ramena, pogrbljenih, ubeđenih da ovako izgleda šunjanje.  Granicu su prešli pred jutro, nervozno pokušavajući da procene kojim putem će stići do Baje.

Na uskom, regionalnom putu, stoje i puše… Prepušteni samo mislima, ne progovaraju. Tek povremeno jedan od njih ispruži palac. Ilegalni imigranti nisu Hobiti. Ne pešače nikada. Osim ako nisu emigrirali u Saharu.
„Jebeš me blesavog, ako ijedan normalan Mađar prihvati da nas vozi do Budimpešte misli Dragan, dok kroz dim cigarete posmatra kolegu sa ispruženim palcem. Bivši radnik mesne industrije Neoplanta. Hazarder. Navučen na kladionice. Inteligentan, ali lenj na sopstvenim mislima. Ne zna šta će u emigraciji. Ide samo da više ne gleda sivilo Novog Sada.
„Joj, muda mi se smrzla jarane… Ili nekog ustopaj il’ se prestani guzit na tom drumu, ful mi na zivce ideš!“ odmotava u glavi Esad, koga je rat isterao iz Mostara, policija iz Tuzle, a ženina braća iz Mrkonjić grada. Ljudima kaže da je Sarajlija. Sere! Sarajevo je video na ekskurziji u srednjoj školi kad su mu gradski mangupi bubrege odbili zbog neke pijane trebe… Nadmeni lažov. Kaže da ga neka raja čeka u Budimu. Ko će ga znati…
„Moja mala, frižideru stari, frižideru stari… u tebi se moje meso kvari, kvari… Moja mala, ja sam kao teleeee…“ Cvokoće zubima Strajin iz Batalaga kod Koceljeve. Peva u sebi. Lakše mu je tako. Guta ga ta nepregledna ravnica, sve mu je tako nepoznato. Do Nemačke i strica ko zna koliko dana, a on ne razume ni ovu trojicu, a kamo li strance. Upadljivo ograničen čovek. Nostalgija za rodnim krajem ga je uhvatila već kod Velike Plane…
„Stani, stani, staniiii… Steram ti ga mami mađarskoj… Ajd ti majstore, ajde, kad te moli Raka…. Pu, pička ti materina neljudska…“ Mislima je već u Budimpešti. Raka. Neodoljivi osećaj slobode i izbora muti mu misli. Čim stigne u Peštu, rastosiljaće se ova tri frika, misli. Naći će drugara i zaposliti se kao izbacivač u diskoteci… Posle ko zna. Sve je bolje nego smrdljivi Pravni fakultet u Beogradu. Nesmotren, neobavešten, neambiciozan.
                                    * * *
Još uvek ne želi da prizna da je kratkovid. Gotovo da gleda kroz volan dok vozi. Ištvan. Penzionisani policajac iz Segedina. Nimalo glup. Komunistički zaluđen svojim pozivom… Zaustavlja se i u kola prima četvoricu prašnjavih i krmeljivih stopera. Razabire iz njihovog govora reči „Budimpešta“, Segedin“… Može Segedin, kaže im. Posmatra pogubljena lica na kojima se čita nerazumevanje. Segedin, Segedin, ponavljaju oni sporadično.
„Onda, Segedin“, promrmlja sebi u bradu i nastavlja da vozi. Smeška se. Zašto bi četvorica odraslih Jugoslovena stopirala na u nekoj nedođiji kod granice? Gde im je prtljag? Što su tako prljavi? Nije baš pitanje nacionalne bezbednosti, ali sumnja je sumnja. Češka bradu. Trese glavom, smejući se u sebi. Video je mnogo ilegalnih imigranata u svojoj karijeri. Međutim, retko koji je bio toliko glup da stopira čim pređe granicu…
                                    * * *
U autu, četvorica dremaju uljuljkani vožnjom. Jutarnje sunce se probija kroz oblake dok prilaze Segedinu, škaklja ih po zatvorenim kapcima. Meškolje se, dišu isprekidano. Auto staje, oči se otvaraju. Pored zgrada boje kajsije, mnoštvo automobila i veliki grb na zidu. Na njemu piše „Rendőrség“.
„Stigosmo li? U jebo te patak, ovaj nas doveze u muzej.“ mrmlja Esad izvlačeći se sa sedišta. Iz zgrade istrčava desetak uniformisanih ljudi, obaraju ih na zemlju uz mnogo vike.
„Koji vam je kurac krasni…“ buni se Dragan dok mu vezuju ruke. Na reveru, jednog od uniformisanih, lagano sriče poznatu stranu reč… „Police“.
Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.