Archive for maj 2013

Deda Stevina škola života – Kako smo izgustirali monarhiju

deda-stevaUvek mi srce zaigra kad ugledam onog našeg princa na televizoru. Vidim ga di se gega ko kakav patak po kaljugi, pa sve ućutkivam Piriku: „Čekaj deder, evo onog našeg gloncije, ko kanda će biti komendije.“

„Mani se Stevane, di si vid’o da je pristojno šuntavo čeljade podjebavati“, kaže ona meni

Al’ ja, eto, ne odolevam.

Sećam se kad je pokojni baba pričo kako mu kamen sasrca pao čim je čuo da je kralj na cigurnom onomade kad su nagrnule Švabe. Al’ kad je okupator mal’ priteg’o uzde, pa poč’o da pleni žito i kukuruz, sav je namračen pcov’o i London i kralja što se po njem’ šeće i jede pite i kajgane.

Nije on prvi iz naše familije što je vlast i vol’o i pcovo, kadgod u isto vreme, pa nam, eto, to svima ostalo u karakteru. Doživeo je i Tita da voli i pcuje, sve u šesnajs’, znao je keša matori da svima što vrata otvaradu đonom, kad tad vidiš leđa na otim istim vratima. Al’ kad je posle pedes’ godina vidijo da se u zemlju vraća neki novi Karađorđević namrčio se pa kazo: „Očli smo svi ukurac!“

To je bilo onomade kad je onaj zlojeb Sloba utvrđiv’o guzicu u naše novčanike i navlačijo nam oblake nad livadu. Neko se setijo da mi u Londonu imamo prestolonaslednika, da sedi tamo k’o paraskeva i ničem’ ne služi. Što ga, misli se taj genije, ne bi dovukli ovdi i poveli malo međ’ narod, da zaboravi one kumuniste. Kakvog su princa našli takvog su nam i doveli, metuli ga pred kamere pa zaređali po vašarima i aldumašima, k’o, božemiprosti, mečku pivom da vabidu.

kraljSakupili se oni bradati četnici, što im Veljko Bulajić krojio i uniforme i izgled, pa stali da nabadaju jagnjad i prasad na kočeve, da se deredu uz plekanu muziku i nudidu princa rakijom. A, ovaj siroma, šta će. Gledi oko sebe pa sve misli da sanja strašno ko da je na motiki zasp’o. Napijali se oni, kažu očevidci, a još više napijali princa sve pevajući himne monarhiji, dok siroma gost nije pao pod astal i izasrao i gaće i čakšire.

E sad, ja ne znam kakva je to rakija bila i šta su u nju mećali, ali kanda mu je spržila vijuge za jezike, jer prestolonaslednik do dana danjeg nije naučio da divani srpski bolje od papagaja.

Gled’o je to moj čestiti baba, a čelo mu se namrštilo ko sveža orana njiva.

„Vidiš ti moj Stevane šta nas je sačekalo… Kadgod su kraljevi bili lavovska kategorija, a sad ih nema da doteknu ni za čestitog mačora. Od onakvih kraljeva nama je dopao ovaj sukleta. A mi, il’ smo ih zaslužili il’ se neko s nama zdravo dobro zajebava“.

Sad znam da je bio u pravu. Kadgod su i kraljevi i komunisti bili k’o narogušen Dunav. Da ih se plašiš, pa kad nakupiš hrabrosti da imaš šta i da rušiš. Tačno ne znam šta bi baba kaz’o da je otego još koju godinu života. Evo danas se taj naš kralj i dalje sa srpskim nateže ko pijan s gaćama, a namesto Tita tu je Dačić da nas podseća u kakvoj komendiji od države živimo. Srećom, babi su sada puna usta zemlje i puca mu prusluk kaki čoban tera ovce po Srbiji.

Ja i dalje volem da vidim njegovo kraljevstvo visočanstvo na telvizoru. Samo što, za razliku od babe znam da se s nama niko ne zajebava. Imamo tačno šta smo i zaslužili.

Advertisements

Deda Stevina škola života – Balašević

deda-stevaKad sam onomad Piriki kaz’o da su joj mater triput u grob spuštali na bis, jel je selo tol’ko aplaudiralo da grobari nisu znali šta će, rekla mi je da se teram ukurac. Al’ kad sam kaz’o da je Balašević oronuo ko kuća od čerpića ‘tela je da me zadavi. Taki su Pirikini prioriteti. Đoka, nasuva s makom, koza Ilonka, jedno četir’-pet serija, mama, tata pa ostatak sveta. Šta ćeš… Još od kad smo se registrovali u opštini uz dva svedoka i ‘iljadu Pirikinih naoružanih dođoša, ja sam na dnu njene prioritetne liste.

Ja volem Đoleta, sav zadertujem kad zapeva neke nove klince, al’ to Piriki nije dosta. Zato se i sabijem u jednu jedinu papuču kad se Đoka pojavi na televizoru. Pirika me preventivno ošine onim njenim vražijim očurdama pa se sav načinim na papudžijski filc.

I da vam kažem još štogod. Jedared je od šteneta odgajala nekog kudravog kera. Ne znaš jelil lav il’ štogod gore, onako veliki k’o tele, samo da bi, kad poraste mogla da ga napujda na Branka molera. A, zašto? Dok nam je molov’o ambetuš Branko je, onako visinski s lotri, rek’o: „Šta ja znam… meni uvek nekako bolji bio onaj Oliver.“ Da ste vid’li tog tajfuna… Dok sam se okren’o siroti Branko je već aterir’o s lotri, a Pirika ga mlatila praznim kablićem od kreča.

„Uter’o materi i ti i taj tvoj Oliver s onim njegovim cvikerima k’o zunzara. On će meni ko je bolji, krljavi Oliver što peva galebovima k’o ludi Prica na glavnom sokaku il’ naš Đole. Vuci mi se izkuće da te ja ne bi po avliji razvlačila ko deca slince!“

Otad nam je kuća neokrečena ko lađarska birtija.

Stoput sam ja divanio Piriki da ne mož’ tako, da mora da razvija demokracki dijalog, da razna čeljad ima razne poglede na stvari – pa i na Đoku. Ne vredi.

„Kaki pogledi, šta sad i ti zajebavaš?! Jesu im oči na kolenima? S onu stranu glave? Ako ih nisu u Černobilu pravili mogu da gledaju samo ispod čela. Pa kad već gledaju, valjda vide isto što i ja.“

balasSad se već dva dana sprema da ide u Beograd na Đokin koncert. Okupila drugarice pa povazdan mesidu krancle, makovnjače i taške s pekmezom.

„To Đole vole.“

Unajmile snajke i Ranka vozača da i’ ukombiju vozi na Kalemegdan. Kaz’o sam mu da ćuti ko popa pred vladikom, da ne divani šta misli, samo da klima glavom. Ne sluša on. Kaže: „Šta ste se tako uskokodakale? Vi ovdi ćućorite ko kak’e uspijuše, a ceo svet zna da Đole koncert drži samo zbog novaca.“

„A, za čeg’ bi ga drž’o inače? Za tvoje nane kraću nogu? Za džep višanja?“ – podbočila se Pirika pred Rankom – „A, ovi tvoji što lelečedu ko stambolske muftije i što se oblačidu ko siromašan cirkus, za čeg’ oni pevadu? Utero materi, još mu se Turci nisu povukli iz glave, čim čuje armunjiku posle dva vinjaka vrti stomakom ko da se naj’o trulih bresaka, a meni drži slovo.“

Al’ ne da se ni Ranko.

„Taj tvoj Đoka je jedna obična prevrtnjača. Još onomad je pev’o Titu, najvećem zločincu na svetu, podjebav’o našeg precednika, divanijo protiv vojske i otimo narodu pare.“

Di mi je telefon, mislim se, saće biti šta će biti…

„Kol’ko ja znam Titu si pev’o i ti zajedno sa tim tvojim iskrivljenim precednikom. Doduše bili ste u toj tvojoj vojsci al’ su vas prutom isterali iz svakog atara u koji se zagubite, od Đerdapa do Triglava. Sad sediš u fotelji u jednoj ruki držiš telefon u drugoj kurac pa glasaš, mal’ za ove što su iz Kovina utekli na Farmu, mal’ za one preobuvene radikale. Da pustim šarova na tebe ne bi imo za čeg’ da te ujede, a Đole ti ne valja.“

Već sam potrč’o da nađem onu prvu pomoć iz pezejca, kad ode sve u tri lepe.

„Pričaj ti, Pirika, šta ‘oćeš, al’ taj Balašević je vazda bio izdajnik!“

Ne znam da l’ ste kadgod gledali one kungfujske filmove s Brus Lijom. Ako jeste, e pa baš je tako bilo. Samo što je ovdi bilo tri Brus Lija pa je siroma Ranko letijo po avliji ko prazna kesa.

Sad na jednom telefonu ja zovem hitnu pomoć, a Pirika na drugom ugovara taksi. Ako zakasni na koncert srušiće sve mostove na Savi i Dunavu. I ako na koncertu vidite kakvu matoru krupnjaču da maše makovnjačom od metera i dreči k’o šiparica, to je Pirika. Pazite šta divanite. Ne mož’ ova država da nazida cigurnih kuća kol’ko ona može puta da zamane šakom.

Ludak

OLD MANZabrađen, tek pomalo pogrbljen, uvek na istom mestu – pred oronulom kućom od čerpića, ispod preraslog oraha – stajao je i cepkao papiriće pogleda uraslog nekud iza kraja ulice, u onu poslednju brazdu što podupire nebo. Tačan poput oficira, uvek u isto vreme, kao da s tim papirićima po šoru prosipa i povečerje.

Deca su romorila da je lud, da je cepanicom ubio rođenu majku jednog kasnog letnjeg poslepodneva, posle čega je izgubio razum. U njihovim glavicama rasle su misterije o Stojanu sejane pričama roditelja. Nevine maštarije protkane tananim strahom od nepoznatog… Ostalo su bile otrovne priče odraslih, koji bezrazložnoj mržnji prilaze sa mnogo više proračunatosti.

Cepkao je papiriće u tišini. Prećutao je more zaludnih komšijskih razgovora dok se vreme oko njega krunilo, selo menjalo, deca rasla. Ispod onog blagohladnog oraha. Uvek isti, uvek pogleda usečenog u onaj nebeski porub na koji je Gospod štipaljkama prikačio plodnu panonsku zemlju.

Umro je jedne zime. U očima dece dovoljno odrasle da lažima doje svoju decu, ostao je ludak i ubica. Monstrum iz male kuće od čerpića. Tako spokojno šćućurene pod gorostasnim orahom.

Kada sam upoznao njegovog bratanca Predraga plašio sam se samo jednog pitanja. A samo sam to pitanje i postavio.

»Jedino što je Stojan u životu ubio, bila je želja da prozbori i reč sa okolinom.«

Po izdahu Drugog rata, rekao je svojima da će oženiti Anu, devojku lisičijih očiju. Švabicu. Bio je to prvi po redu na skali smrtnih grehova za još uvek pubertetski neotesanu komunističku dogmu. Stojan i Anin otac nestali su iz sela istog dana. Stojan u Kopar na odsluženje petogodišnjeg vojnog roka u mornarici, a stari gospodin Wolf u neki od vojvođanskih gulaga.

Posle jedne godine u selo je stigao stari kofer, a u njemu naočari i izlizani tvidani sako gospodina Wolfa. Ana je u taj kofer dodala nešto stvari i svojim lisičijim očima potražila neko drugo ravničarsko obzorje… Beskrajni su argentinski pampasi…

Kada se vratio, preplanuo i zabrađen, vojnički nasilnim procesom oslobođen dečačkog pogleda, Stojan je u kući zatekao album s fotografijama, prazninu koju nije umeo da popuni i komšiluk spreman da ga proda za nekoliko tačkica za hranu.

Nesposobni da mu oproste ljubav sa lijookom Švabicom poslali su ga u zatvor, a kao dokaz za njegovo neprijateljsko delovanje, javno su na seoskom trgu čitali Anina pisma.

Pomilovan je posle sedam godina.

Više nikada nije prozborio ni reči sa seljanima…

Do kraja žiota je izlazio na šor iz avlije iznoseći sumrak. Uvek u isto vreme. Zabrađen i tek pomalo pognut. I cepkao papiriće…

Pod senom oronule kuće od čerpića, tako detinje uvijene pod prastari orah, lepršali su delići Aninih slika, koje mu više niko, nikada, nije mogao oduzeti.

Deda Stevina škola života – Evrovizija

deda-stevaOd kad je se moja Pirika vratila s nekog vražijeg predavanja u mesnoj zajednici, pre pešest godina ja sam prinuđen da gledam Evroviziju. Pričali joj o nekoj epicamanciji žena dva sata čerez čega je ona sklavirila da ima pravo da gleda serije i Evroviziju i da mož da me odalami levčom kad se pijan vratim kući. Znam kakva je sotom levčom u rukama zato i sedim smirom ko pokršten Kinez i gledam to evropsko kerebečenje.

Oma da vam kažem da ja to ne volem. Ko zna čiji je tetak naskakao na čiju šurnjaju i s kojim novcima su kome gradili vikendicu, da bi baš određeni sukleta pokazivo Evropi da smo u pesmi ko i u fudbalu. Uzkurac ko begečka nana . Al’ gledam, jebešga, ližem tanak špricer i pravim se da slušam Pirikine komentare.

Inače, Piriku Evrovizija zbunjiva više neg veš-mašina. Od kad se raspo Sovjetski savez, a i mi se razdroćkali, ne mož da poveže koje je koja država ni di se nalazi. I kad joj objasnim ko su i di su, umudri se ko prase kad piški pa promumla: „Na Karpatima?! Bože, od čeg’ taj narod tamo živi:“

Ni za njenu geografiju nemam živaca pa sam joj objasnio da, kad god čuje kakvo nepoznato ime zemlje, bude cigurna kako je to kadgod bilo u SSSR-u il’ u Jugoslaviji. Otad je ubeđena da je Bocvana još uvek pod ruskim uticajem, a da je Jugoslavija kanda imala tu sedmu baklju u grbu i republiku Monako.

Ove godine je zaboravila na države kad je vidila naše tri pevaljke.

„Stevane, vidi ove naše obučene ko futoška rozentorta. Ju, ju, naopako, di smo ovaj cirkus poslali u svet, šta će kasti narod?!“

evrovizijaE, narod… Da je malko objektivnija vidila bi da i taj evropski narod ima iste take pevaljke i vrtirepke i da jednako lelečedu isti tropar na sto različitih jezika. Nismo samo mi vraga za rep vukli, pa da nam poklonio kojekake Karleuše, Cece i onog s cvikerima što podjebava pevače dok mu izusti viri mikrafon, a sam se ne vidi od flaše što mu sponzor metio na astal.

Ne vredi joj objašnjavati jer ne razmišlja o taktici.

Sećam se pokojnog Zdravka opančara koji je odvajkda bio dobar zanatlija, al bezemljaš. Jedne godine čerez nekog duga dobije on ždrebe. Nije se baš obradovao jer ne možeš ždrebe naučiti da krpi papuče, al Zdravko ga zavoli i zadrži. Nazvo ga Paša pa ga večito vodao za sobom, toplo mu divanio i učio ga kojekakim pizdarijama. Tako je Paša naučio da broji kopitom, klima glavom u odgovor, kasa, trči i poskakuje kad mu se naredi, čak se  sam vraćao iz bircuza kad Zdravko pogine u kafani.

Celo je selo bilo ponosno na Pašu. Govorili ljudi Zdravku da je konj cigurno pametniji od našeg prote, a i da bi lakše inekcije davao od doktorka-Jelice, samo da se malo potrudi. Govorili mu ljudi da Paša vredi bar deset miliona, ako ne i petnajs. Kad je jedared zapao u neku krizu, odluči Zdravko da proda konja. Preveze ga do vašara u Šapcu, kad tamo ima šta da vidi. Još bar dvesta konja, fino očetkanih i očešljanih isto tako zna da broji kopitama, klima glavom, kasa, trči i poskakiva. Ko da je došo u neki marveni SANU pa samo čeka da konji izržu kakav pametan zaključak.

Tako je Zdravko morao Pašu da proda za milion nekom Todoru Ciganinu iz Omoljice i vrati se kući zapišan.

E, sad, šta sam teo kasti… Možeš ti konja jal kobilu naučiti raznim trikovima i u svom selu biti prorok. Kad odeš digod di svi konji kasaju ko tvoj, ma samo što ne divanidu, budeš samo još jedan badavan u gomili badavana. Još ako se tu nađe deset petnajs bolji konja, onda se samo nadaš da u tvom selu za to niko neće saznati.

Al drugo je Evrovizija…

„Evo, lepo sam znala da ni u finale neće ući! Ko je još vidio tako se nakaraditi pa računati da digod ima budala što bi za nji glasale.“

U pravu je Pirika. Samo za Zdravkovu bruku znao sam ja jer mi se jedared pijan žalio. Ovo čudo je vido čitav svet. A jebeš državu od koje je jedan opančar pametniji i vašar na kom ni s tri kobile ne mož pobediti.

Deda Stevina škola života – Rusi

deda-stevaMoja Pirika je dođoška i ne razume šta, na ovoj našoj panonskoj livadi, znači kad dođu Rusi. Jedared sam joj pripovedao kako je to bilo posle rata. Slušala me frtalj sata dok sam opisiv’o kako ih ništa nije zanimalo nego šunke i žene.

„Ta niste im valjda davali šunke?“, zevala je moja Pirika ko pešov, sva u čudu na po priče o najvećem pohodu na vojvođanske pušnice od kako je ratova, vojski i soljene svinjetine.

„Ta nisu se valjda branile?!“, skočila je kad sam spomeno ono pojetsko-rusko „Davaj picu!“

Kadkad ne znam da l’ Piriku treba švajznuti preko labrnje il’ je metati u vicove. „Lajava si ti Pirika ko šarov na pijačni dan, kažem ja njoj, al’ slabo te mozak poslužuje. Nema tog domaćina koji u ono vreme nije pod slamu sakrivao šunke i ženskinje, kopao skloništa po salašu i bio svestan da se neće šešira nanositi, ako mu štogod nađedu ti pijani Rusi. A i trgovci su bili opasni, uterali materi. Kad mu „‘bardan“ iz usta izvučeš, za uzvrat će ti konja uzeti.“

Gledam tako ovog našeg Vučića što ruke vazda namešta ko da drži direk za tarabu, kako navešćiva da ćemo od Rusa kupiti pun očin kojekakih avijona. Na stranu to što nam je od neba ostalo taman tolko da ga jedan dečiji razred zamrači papirnim zmajovima. Na stranu i to što će majstori što teradu te avijone na svaka dva minuta morati da okreću na lastin rep, ako neće da ih potpraši neka komšijska praga… Ali, čim sam vido da ćedu Rusi od nas kupiti onih fijata, znao sam da nam se namešta trgovina preko koca.

Jer tako to s Rusima ide. Odeš kod nji’ ugoste, zakmečiš da od tebe, ko od brata rođenog, kupe afto-dva pa da ti tako ispomognu krnjavu industriju, a oni kažedu „harašo“, al pod uslovom da od nji’ kupiš dvajs migova. I ti kupiš jer u glavi nemaš pameti ni kolko je slasti u ludaji.mig

Tako je i pokojni Lacika klamćao frtalj dana do vašara u Rumi da proda prasice, pa natrč’o na nekog Šapčana što mu nudio da otkupi baška prasad, baška špediter pod uslovom da Lacika ćerku uda za njegovog sina. I Lacika pristane da bi tek posle vidio da kako je zet vrljav k’o bunika i da bi se radije kaljužao s patkama po avliji nego pravio decu.

Vidim ja da će ovi naši Ruse da nam uvezu brže nego što izvozidu pizdarije. Zato sam i počo da kopam sklonište podno avlije. Pirika kaže da sam blenta blentavi i da joj na pamet ne pada da se sakriva. Kaže: „Sakrivajte se ti i šarov u tu rupu ako naiđe kaki vladika, ja znam šta ću sa sobom.“

Da je švajzneš preko labrnje il’ u vicove da je meteš?

Tri pogleda: DUNAV

dunavOtkida i kruni zemlju sa pijedestala Fruške gore. Upija i rastapa ritsku obalu Bačke.

I valja…

Rola…

Podamnom, na sve strane u nedogled, raskvašen svet po kojem hodim, nečujno, u nepovrat odnosi – Dunav.

Zadihan sam i teško nad površinom tog mokrog konvoja držim glavu dok plivam ka obali koju ne vidim jer je daleka, jer je sitna i Dunav je tako lagano guta. Obalu čuvam u mislima, onako daleku, kakvu sam je ugledao poslednji put uronivši u reku. Nije me strah što se, čak ni tamo, u mojoj glavi, ne povećava.

Strah me je da iz podvezane majice koju sam obukao ne poispadaju zrele i mirišljave kajsije cepače.

Zamahujem rukama pokretima za koje želim da su snažni. Četrnaest mi je godina i to je jako važno. Ti snažni zamasi. A on, strašni, nabusiti Dunav, moje zaveslaje pretvara u krugove na barici pokrenute nožicama leptira.

Utrnulog i onemoćalog, kao iskusan taksista, izbacuje me na plaži sa druge strane.

Dok istresam pokvašene kajsije na njen peškir gledam ga… I on se smeje, milostiv i blagorodan, dok promiče nekud ka Tvrđavi.

* * *

Seni klize po površini Dunava, kada se uvije u noćnu pelerinu boje indiga.

Klize i šapuću tišinom dok mreškaju vodu oko mene. Na leđima sam i puštam da me struja nosi dok, tek povremeno, zamahnem rukama.

Obale se utapaju u podnožje svojih vodenih blizanaca, a vrhovi minijaturnih talasa odsijavaju mesečini i zvezdanom nebu. Kao da se celo nebo, u tišini, sjurilo na noćno kupanje.

Osamnaest mi je godina i Dunav je pod mojim grudima pitom kao paorski konj. Dišem lagano i klizim preko njega kao ono kad gazda prolazi kroz žitno polje, ponosno i samouvereno, jer, žmurećki, pod dlanovima sluti pune ambare i nasmejanu decu…

Stresam reku sa sebe na suprotnoj obali i ležem na, još topao, pesak.

Pobedio sam te, Dunave.

On me posmatra, zaiskrenim očima.

Ćutke.

* * *

Hladnoća mi probada pluća dok trčim ka obali, zadihan, zajapuren, alkoholom potpuno zamućen. Noge su mi kao od gume. Posrćem, padam. Dižem se, trčim, padam.

U trku sa sebe skidam košulju i iz grudi ispuštam nerazumljiv vrisak.

Sve što u glavi čujem jesu koraci iza mene. Sve što znam je da moram preplivati nabujao Dunav obučen u sneg.

Na samoj obali ti koraci me stižu. Na leđima osetim udarac i padam u plićak zarobljen ledenom pokoricom.

Dok pokušavam da sa sebe stresem taj, pretežak, teret u pogled mi se gnjezdi urlik reke koja mi, besnim galopom, promiče pred očima. Na leđima joj se sudaraju ledene sante, bučno nasrću jedne na druge. Nekakvom neobuzdanom silom lome drveće što ga Dunav odnosi.

Valja se reka ispred mene, kovitlaju vodeni točkovi, hladni i ledeni, lepo osetim kako samo čekaju da me pregaze.

U grudi mi se gnjezdi strah, drevan, iskonski… Hladnoća Dunava mrzne mi obraz, jagodice gore od mraznih uboda, a on me pogleda očima snežne kraljice.

Zlokobno.

Preteće.

Deda stevina škola života – Duvanje u ovčije prkno

deda-stevaKazo sam Piriki da od danas više ne plaćamo Informatiku. Smeće ne pravimo, grejemo se na šapurike, ona osigurancija nam ne treba, a ponajmanje nam je do ulaganja u šov-bizmis. Jeste, kazo mi Laza Nenin da su ti sakupljači naših novaca nekom malom Trkulji dali 300 iljada evra da snimi ploču. Štrecnu me oko srca kad sam čuo brojku, al se sve mislim – pa dobro, jebeš ga, ako je deran kakav Pogorelić il’ novi Janika Balaž, mal’ ne reko’ Zvonko Bogdan, što da mu ne pomognemo.

 

Otperjam ja očas Piriku da kupi tu ploču, da znam u šta sam investir’o. Kad eto ti nje iz varoši, nosi neke metle i plastične laboške i u pregači neki mali očin s rupom na sredini, ko poklopac za lonče. Šta sotim da radim, ženo, vragovi te gonili?! Sve je u redu, kaže Pirika, ima Laza to čereslo što pušća kompaktne ploče, pa smo mu se oma nabili u kuću da čujemo.

I? Ma, budibogsnama, svašta sam ja za moj
„Za ovo su burgermajster Vučević i oni njegovi zgubidani dali trista iljada?! Pirika, čim kući dođemo da zapališ sve račune Informatike, a poštara, kad dođe, nekom šerpenjom u leđa da klepiš. Pa, nije ni Stevan cela veka tuđe ovce čuvo da ne zna šta je ovčiji paprikaš!“eg vakta čuo, al taku sprdnju i sve koješta još nisam. Ima na ploči gajde. Aj, to znam šta je, jer je još sirotinja banatska vazda najmila gajdaše kad nema para za čestite svirce. Al ovo drugo… Sve mi se čini da taj Trkulja duva u šuplju goveđu kost il’ u kakvo ovčije prkno, a u pozadini neko ko da škripi đermom i još čuješ lepo kako brboćedu, cokću, podvriskivaju.

 

I setim se tu ja onog Pauna Doronjskog što se za selo godinama tako svojski borio sve dok u njemu nisu ostale tri-četir’ babe i pola vatrogasnog doma. Imo je taj tušta ideja, al jedna mu je posebno došla glave. Onomade kad je još bila popularna narodna muzika, Paun je smislio da i naše selo treba da ima kakvu pevačicu da se kerebeči na televizoru, pa da narod čuje i za nas kad nas već gospod nije napravio da budemo vredni.

trkulja

I nađe on neku Jolandu što je, božemiprosti, češće zalegala po seoskim senicima neg’ soldat pod baražnom vatrom. Znala je da gukne, a kad je malo nafarbaš nije izgledala ništa gore od sojki što smo ih već gledali na televizoru. Ubedi Paun ove moje seljake da će Jolanda biti velika zvezda, da će da nas mete na kartu sveta i proslavi. Mislim se ja tad u sebi, nas nisu metili ni na opštinsku kartu, pa kad opštinu zabole za nas di je tek svet u toj raboti. Al’ pokupi Paun Jolandu, pare iz kase što smo sakupkljali za kanalizaciju i otperjaše za Beograd.

Vratio se posle dve nedelje sav modar i izderan ko da je zaspo pod kombajnom.

Kaže, upozno je tog producenta što je obećo da će Jolandi snimiti ploču, ovaj ih odveo kod sebe u stan pa udario na domaćinski. Jedi Paune, još jednu rakiju Paune, pa viski Paune, da probaš vino Paune, veliku ćemo zvezdu napraviti Paune, ajd još jedan viski Paune… I osere tako producent Pauna alkoholom da se ovaj složio ko mokra krpa. Kad se probudio ima šta i da vidi. Nestalo i Jolande i producenta, a što je najgore, odneli mu i akten-tašnu sa svim novcima. Di će, šta će, poče Paun da ih traži po Beogradu. Kad ih je našo koji dan posle objasnio mu producent da lepo ide kući, da ne zajebava i još da je Jolanda sad njegova pa će on preuzeti na sebe dalje korake. Kad je Paun pitao za novce, uvati ga ovaj pa ga istumba nadvoje-natroje i prospe ga napolje ko snajka vodu od sudova.

Tušta je godina prošlo od tad, al samo da znate, mi u selu još uvek, da prostite, seremo u septičke jame i poljske klozete, a kravama i govedima nadevamo imena Jolanda i Paun i baš nam se retko desi da kakvu šarulju imenujemo Brena.

Nije Piriki pravo zbog računa za Informatiku. Boji se da će joj na doboš odneti sve laboške i nanin escajg od pre rata. A, ja kažem: „Ma brige me da odvedu i tebe i šarova da se o vas sapliću po gradskoj kući, nemoj mi stajati na muku. Kad nas je Paun ojadio, Jolandu više nikad nismo videli jer je bila za pevačicu taman kolko i za hirurga. Ovog gajdaša od trista iljada ima u guzicu da nam natrpaju kad već uši ne mogu da ga slušaju!“

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.