Archive for the ‘Panonicus Ludens’ Category

Deda Stevina škola života: Pirikin bes i javni servis za jednu osobu

deda-steva

Nacrtaj tarabu, kaže, jebla je taraba!

– Stevane, vetar ti na kostima svirao, di mi je pištaljka?

Lepo predvečerje, prašina se slegla po šoru, ševe pućpuričedu pod pendžerom i kere se umorile od laveža, samo Pirika pravi promaju po kući onom njenom guzičetinom. Sve mi šešir sa lica pomera dok dremam u ambetušu.

– Čuješ ti šta ja pitam? Razgrni malo te palacke što ti rastedu u ušima, di mi je pištaljka što sam onomade nosila u Beograd kad je onaj čupavi teo da osvoji TV Bastilju, pa mu Sloba istero tenkove na sokake?

Sklanjam šešir s nosa i gledam je kako mi prevrće plovke iz koferčeta.

– O, luda ženo, ostavi mi pribor za pecanje, sučim ću sutra na štuku?

– Na matere tvoje nosurdu ćeš ići… Zadnjih deset godina si zabacivo jedino jaja u čakširama s leva na desno, pa nazad.

Besna je, vidi se čak od Horgoša, i samo joj fali kakvo glupavo pitanje.

– Otkud tebi pištaljka, da nisi digod saobraćaj regulisala? I koji će ti andrak, čvorke da teraš?

– Pa dobro, grom te spalio matorog, jal ti samo bleneš u taj televizor il štogod i vidiš? Jesi čuo da su noćom sa televizije sve pametno posmenjivali pa ponameštali neke podrumaše što su klijali po budžacima od 5. oktobra do danas?

Kad se Pirika tako razgoropadi, najbolje je da se načiniš na mrtvaka ko naš žućov Šanjika il da oprobaš kakvu jezičku pokoru.

– Pirika, dušo, ima tolkih televizija, ne mogu ja da znam šta se na kojoj događa.

Pade joj cviker s nosa, a oči joj ko činije za puding.

– Jednu televiziju imamo Stevane, jednu! Tu jednu svakog meseca plaćamo pa gledamo. Od jutra i one male što ima osmeh velik ko kriška lubenice, ondak čekamo vesti, pa gledamo Državni poso od juče, pa oped čekamo onog mršavog iz Karlovaca što snima kako krečidu kuće. Pa malo Boru, malo onu seriju o Švabama, pa malo tambure malo rokenrola! Uveče ponovo gledamo Državni poso, pa ti onda zaspiš jer si ušiven u tu fotelju ko zakrpa. To je, Stevane, bio javni servis za dva miliona ljudi, a sad oće da ga naprave za jednog i to onog zlojeba što bi dinju pogledom mogo da probuši. Ja da plaćam servis za jednu osobu?! Pa nije me mati štirkom dojila. Diži guzicu idemo za Novi Sad!

Znam da ne vredi, ali pito bi je da li mora baš u svakoj čorbi da bude mirođija i može l’ jedna ujdurma da prođe brez nje. Očin može! Vidim već da će me odvući do Nova Sada da bogoradim po sokacima. Zato pitomo upitam:

– Dobro, kad je taj protest?

– U ponedeljak u 6 naveče ispred televizije kod one pečurke što su je sjebali Rusi.

– I šta oćeš da radim?

– Čula sam se s unucima i rekli su da uzmeš kakav karton i na njega nacrtaš tarabu i napišeš podržiRTV.

– Kaku tarabu, Pirika, šta buncaš?

– Pa ovu tarabu od zadnje avlije Stevo, a možeš i komšijinu, puca mi prusluk. Tako su mi rekli, tako nacrtaj!

I sad, eto sedim i crtam tarabu na karton od praška što su napredni delili pred izbore. I molim boga da nađe tu pištaljku jer ako se lati klepetuše, jebli su Novosađani čvorka iz zatrke!

Advertisements

Jesenski portret

jesenUzaman grakću gavrani sluteći studen i hladan vetar.

Jesen je gospodin u štofanom odelu što u goste dolazi praćen tvrdoglavim suncem, kao bandom sviraca, rešenom da čoveku iz džepa izbiju i poslednji dinar, u slavu derta.

Lepo ga vidiš kako pristiže niz šor u raskopčanom kaputu i još od ajnforta skida šešir, u znak pozdrava.

U kuću će uneti miris berbera i tanke vlati prvih dimova iz odžaka.

Pohvaliće jesenje ruže svadbarske, čardake kukuruzom nabrekle, iz džepa će na astal prosuti šaku svilenih bonbona za dečurliju.

Jesen je gospodin s manirima…

Neće odbiti novu rakiju, friške mirisne vanilice i slatko od dunja iz zadnjeg dvorišta.

Lulu će puniti strpljivo, tučkom nabijati duvan, pripaliti šibicom i ispuniti sobu mirisima sandalovine i nagorele kore od jabuke.

I pričaće priče što tvore tišinu.

O nabujalom Dunavu ’65. O gromu što je dvaput udarao u komšijski đeram, ne mogavši da ga sobali.

Pričaće priče što navlače setu.

O rodu grožđa zbog kog su se nove bačve okivale, o rukavcu što je čuvao jata zlatnih deverika.

Žene će dokuvavati lanjsku ružicu, po osećaju dodavati šećer i karanfilić, a deca će se, stisnuta uz peć boriti sa snom i sitnim kikotom na priče o pokojnom Stevi što je pijanim vašardžijama ukrao ringišpil. Ili zbog snajke koja je dve godine na pogrešnom grobu oplakivala striku, pa joj, tek kad je odlučila da mu digne spomenik, pokazali pravu parcelu.

Jesen je gospodin koji u goste uvek dolazi praćen suncem, a iz kuće odlazi pred zoru zakopčavajući kaput preko svilene marame nehajno nabačene oko vrata.

Lepo ga vidiš kako odlazi niz šor, u ničije vreme što miriše na sneg, dopuštajući da mu prvi mraz na brkovima ugnjezdi ledene kristale

Vetar slobode u ćubi jedne krave

kravaTa Krava je heroj. Nadomak Novog Sada, u malom selu u čijem ataru počiva azil za napuštene životinje, svi je tako zovu. Rogato, repato i okato živinče, sise joj do kolena, ali, kunu se koji je poznaju, zaslužila je spomenicu više nego ijedno ljudsko čeljade, sličnih kvaliteta.

Jesen je bila, kažu, mokra, sipljiva i dosadna kao lovačka priča, kada je Krava prekršila sva pravila i dala se u gerilu koja će je proslaviti. U dvorište mesnog kombinata ugegao je marveni kamion. Kobasičari sa čijih su podvoljaka visile krvave gumene pregače, terali su stoku u ograđen špalir, na čijem kraju je pneumatski pištolj gasio vlagu u goveđim očima prodornim praskom.

Kobasičari psuju. Tresu im se podvoljci od vike, sa gumenih kecelja cede se krvave kaplje, što im padaju na kaljave čizme.

Cerekaju se…

Krava gleda onim pogledom od čistog kristala, ćuba joj se međ’ rogovljem naježila… Da ima plača u tom goveđem svetu, znala bi šta da misli, ali ta čudesna pomirljiva tišina preti, bridi, peče…

A onda se u Kravi prevrne ceo svet. Pred očima joj sevnu generacije kravljih predaka na ispaši, kao na prozaku, kako preživaju i čekaju usud od oštrog, nerđajućeg čelika. Hladnog. I zabubnja Kravi srce snažno kao tinpanska grmljavina, steže joj se grlo u kojem se roje jednako i jecaji i zvonke parole protiv kobasičarskih okupatora…

Preskoči ogradu špalira pa trk kroz širom otvorenu kapiju, kroz žaoke povika, eksplozije psovki i rafale kletvi.

Kroz kapiju, niz ulicu, punim trkom bežala je Krava, očiju punih nade za slobodom i strahom vezanim za rep. Strahom što stanuje u kobasičarskom cereku. Trčala je Krava obodom Novog Sada, zazirući od svakog pogleda i osmeha, panično mrdajući onim baršunastim ušima na svaki šušanj.

A onda je nestala na Novom groblju.

Celog dana okupatorski automobili krstarili su krajem, vrteli su apel na lokalnom radiju. Uzaman.

Krava se stopila s okolinom. Pustila je da sitnoj kiši da je prekrije. Svaki muk, pretvarala je u jedva čujni šapat, tajni kod starih gerilaca, sve sanjajući dan kada će se čestit kravlji svet izdići i smaći okupatore krvavih kecelja.

Tu noć prvi put dočekala je sama.

Ujutro je okupator otkrio njeno skrovište.

Ludački je lupalo Kravino srce dok joj je vetar razvejavao beličasti dah po poljani.

Trčala je. Kao nikad do tad, posrtala i ustajala. I dalje trčala. Bez muka. Sa očima velikim kao činije za puding.

Za njom je larmala i brundala gomila.

Pred njom je stojala žena sa gumenim čizmama na nogama i motorolom u rukama.

Osmeh… Ne cerek. Osmeh! Na toj ženi u smešnim čizmama počivala je nada, u tom osmehu koji je tada, ako ikada!, bio nešto sasvim suprotno od cereka.

Krava je upoznala slobodu.

***

Kada sam upoznao ovu kravlju heroinu, vlasnica azila mi reče da nikada nije videla borbenije stvorenje. Za hajku je čula na radiju, sela je u kola i krenula u potragu, sve se nadajući da će do begunice stići pre nego li mesari. I bi tako.

Ostatak Kravine priče zamišljam ovako i nikako drugačije. Zaslužila je da joj Leonard peva na uvce…

Klovn

klovnLjubav u šestaestoj uvek je, samo, igra… Nastavak one detinje naivnosti, kojoj je dovoljna kartonska kutija, da u njoj zabuja život prepun nepoznatih junaka koje smišljaju mudrooke glavice…

Dok je navlačio poslednji potez ruža, široko oko usta, a na nos veliku crvenu, klovnovsku lopticu, nije mogao da se seti boljeg načina za izvinjenje. Jer, osećaj krivice je osećaj krivice, čak i u šesnaestoj godini.

Široke karirane pantalone landarale su oko njega na žutim tregerima dok je uzimao džinovski afrički ljiljan za koji je dao poslednje od džeparca. Glomazne klovnovske cipele cičale su pri svakom koraku, poput gumene igračkice. Njeek, njeek, njeek, njeek… Od Bulevara Jovana Dučića, kroz četvrtaste crvene zgrade prošetao je Novim naseljem, lagano smešeći se na izbezumljene poglede okolnih stanara… Njeek, njeek, njeek pored kabastog atomskog skloništa, pa do njene zgrade.

Plan je bio jednostavan. Pozvoniće, Ona će otvoriti vrata, a On će joj odrecitovati „Lorelei“ Hajnriha Hajnea. Na nemačkom. U šesnaestoj godini i to ima smisla…

Dok srce dumbara pod drečavom vrećastom košuljom, ispružio je nesigurno prst do tastera za zvono. Jednom, drugi put… Vrata se otvoriše.

Njeek, njeek, nervozno se prebacio sa noge na noguIch weiß nicht, was soll es bedeuten njeek, njeek  Daß ich so traurig bin….“

                                     * * *

– Koji je sad ovo kurac?!

Njen poslovično nadrndan tata stajao je na vratima, sa daljincem u rukama. Negde u pozadini, komentator na TV drao je grlo iščekujući udarac sa bele tačke. Najvažniji udarac sa bele tačke tog dalekog avgusta. Zalupio je vrata klovnu pred nosom.

– Jebo sam ti mater, ako propustim penal. Verona, traži te neki kreten!!!

Sedajuću u fotelju brundao je sebi u bradu.

– Sve sam narkoman. Jednom ću stvarno uzeti pištolj i zaređati po kvartu. Ludaci i narkomani. Hajde, debeli ošini već jednom tu loptu!

A debeli, sa smešnim repićem što se proteže skoro do polovine leđa  zaleteo se i udario loptu, koja je zazviždala visoko iznad prečke, praćena strašnim hukom publike.

– E, utarem i u svetsko prvenstvo, da uteram!

                                   * * *

 – Verona, traži te neki kreten!

Njenu sobu je ispunjavao unjkav glas Džorža Majkla. Volela je da pati uz to sranje. Kada imaš šesnaest godina, dopušteno ti je da patnju prepustiš Džordžu Majklu i kiši na simsu.

Otvorila je vrata i u hodniku ugledala najzbunjenijeg klovna, sa najlepšim ljiljanom na svetu.

„Ich weiß nicht, was soll es…mucao je klovn. Njeek, njeek, mucale su njegove cipele. Zagrlila ga je snažno, dugo, onako kako male devojčice grle očeve posle dugog putovanja. Uvek će se sećati te šetnje u kojoj joj je njegova čipkasta kragna golicala bradu svaki put kada bi poželela da ga poljubi.

Dve nedelje kasnije, On je voleo izvesnu Milu zbog koje je pobegao od kuće, uputivši se na more sa deset maraka u džepu. Dve nedelje kasnije Ona je čežnjivo gledala kroz prozor čekajući da ulicom prođe Srđan iz II2 sa gitarom na leđima…

Ljubav u šesnaestoj uvek je, samo, igra.

Tri pogleda: DUNAV

dunavOtkida i kruni zemlju sa pijedestala Fruške gore. Upija i rastapa ritsku obalu Bačke.

I valja…

Rola…

Podamnom, na sve strane u nedogled, raskvašen svet po kojem hodim, nečujno, u nepovrat odnosi – Dunav.

Zadihan sam i teško nad površinom tog mokrog konvoja držim glavu dok plivam ka obali koju ne vidim jer je daleka, jer je sitna i Dunav je tako lagano guta. Obalu čuvam u mislima, onako daleku, kakvu sam je ugledao poslednji put uronivši u reku. Nije me strah što se, čak ni tamo, u mojoj glavi, ne povećava.

Strah me je da iz podvezane majice koju sam obukao ne poispadaju zrele i mirišljave kajsije cepače.

Zamahujem rukama pokretima za koje želim da su snažni. Četrnaest mi je godina i to je jako važno. Ti snažni zamasi. A on, strašni, nabusiti Dunav, moje zaveslaje pretvara u krugove na barici pokrenute nožicama leptira.

Utrnulog i onemoćalog, kao iskusan taksista, izbacuje me na plaži sa druge strane.

Dok istresam pokvašene kajsije na njen peškir gledam ga… I on se smeje, milostiv i blagorodan, dok promiče nekud ka Tvrđavi.

* * *

Seni klize po površini Dunava, kada se uvije u noćnu pelerinu boje indiga.

Klize i šapuću tišinom dok mreškaju vodu oko mene. Na leđima sam i puštam da me struja nosi dok, tek povremeno, zamahnem rukama.

Obale se utapaju u podnožje svojih vodenih blizanaca, a vrhovi minijaturnih talasa odsijavaju mesečini i zvezdanom nebu. Kao da se celo nebo, u tišini, sjurilo na noćno kupanje.

Osamnaest mi je godina i Dunav je pod mojim grudima pitom kao paorski konj. Dišem lagano i klizim preko njega kao ono kad gazda prolazi kroz žitno polje, ponosno i samouvereno, jer, žmurećki, pod dlanovima sluti pune ambare i nasmejanu decu…

Stresam reku sa sebe na suprotnoj obali i ležem na, još topao, pesak.

Pobedio sam te, Dunave.

On me posmatra, zaiskrenim očima.

Ćutke.

* * *

Hladnoća mi probada pluća dok trčim ka obali, zadihan, zajapuren, alkoholom potpuno zamućen. Noge su mi kao od gume. Posrćem, padam. Dižem se, trčim, padam.

U trku sa sebe skidam košulju i iz grudi ispuštam nerazumljiv vrisak.

Sve što u glavi čujem jesu koraci iza mene. Sve što znam je da moram preplivati nabujao Dunav obučen u sneg.

Na samoj obali ti koraci me stižu. Na leđima osetim udarac i padam u plićak zarobljen ledenom pokoricom.

Dok pokušavam da sa sebe stresem taj, pretežak, teret u pogled mi se gnjezdi urlik reke koja mi, besnim galopom, promiče pred očima. Na leđima joj se sudaraju ledene sante, bučno nasrću jedne na druge. Nekakvom neobuzdanom silom lome drveće što ga Dunav odnosi.

Valja se reka ispred mene, kovitlaju vodeni točkovi, hladni i ledeni, lepo osetim kako samo čekaju da me pregaze.

U grudi mi se gnjezdi strah, drevan, iskonski… Hladnoća Dunava mrzne mi obraz, jagodice gore od mraznih uboda, a on me pogleda očima snežne kraljice.

Zlokobno.

Preteće.

U rasparenim ciganskim cipelama

ciganU leđa mi vetar dune pa bih zaređao svetom k’o baštom punom kajsija.

Da ga ima i da je imam…

Al’ nisu čoveku Ciganu, od života, date ni bašte ni svetovi.

Zato zastajkujem.

Posadi me nebo na nekoj ledini da oližem rane, pokrpim šešir i bacim se štapom na bogove, kad me glađu išibaju.

Zagudim violinom, kol’ko da me gluve noći živog ne prožderu.

Pa pođem dalje.

Na kaputu nosim kiše sa hiljadu tuđih neba, na cipelama blata iz hiljadu tuđih država.

A, sve je moje. I ta kiša i to blato i ta zemlja što se, k’o kurva pod nebo podvlači, tamo u daljini…

Da mi daju granice ko čestitom svetu, na prvi bih se oraj učkurom obesio. Jer, jedno je kad ne znaš kuda. Mnogo je veća muka kad znaš da se to »kuda« negde i završava.

Imam  bricu od po’ lakta i ovo ćemane krtih žica.

Imam torbak i u njemu sveca zadrtog i ćutljivog.

Imam sveću za strah.

Imam strah za životom.

Imam života za još ovo malo lutanja…

Rasparenih cipela, oderanih kolena i pogleda spuštenog na po’ koplja zaprosim po neki groš.

I ukradem, kad ne gledaju. A, gledaju. Gledaju k’o vuci i u očima im strah.

Da kupim konja i izučim zanat, kažu. Da se skućim, vatru zapalim, kaput ocedim, kraj odžaka mutavog sveca okačim pa da ćutimo u toj, titravoj, pomrčini do kraja vekova.

Hteo bih ja, al’ ne da vetar. Jer, nisu čoveku Ciganu, od života, date ni kuće ni odžaci. Samo žilavo srce i nešto malo leta da se sveta nikad ne zasiti.

 

Dunavski vilenjak

Слика

Niste stigli da ga upoznate, ali, ćale je bio dunavski vilenjak – sa devet godina preplivao je Dunav.

Bilo je to pedesetih godine. Sirotinja smeštena u švapske vile u Ribnjaku, između Petrovaradina i Sremske Kamenice, u poratnoj bedi imala je i parket i ornamentske peći, primaće salone, po dva kupatila, ali je patila od hronične nestašice, recimo, kupaćih gaća.

Jedne jedine kupaće gaće dostupne ribnjačkoj klinčadiji imao je ćaletov najbolji drugar čika Žare. U Dunavu se, on i ćale, dugo nisu kupali zajedno jer su te jedne gaće kvasili smenski. Svaki po pola sata pa u krug.

U jednoj takvoj smeni ćale je preplivao Dunav.

Uredno je spakovao očev sat u džepić kupaćih gaća, skočio u vodu i zamahnuo put Štranda. Nije mu palo na pamet da će sat, napojen vodom, do kraja veka odbijati da se pomeri i za sekund, kao što nije računao da će u žbunju iza sebe do kraja dana ostaviti gologuzog čika Žareta, jadnako zabrinutog i za drugara i za zajedničku imovinu.

Oduvek sam voleo tu priču, ali sam nekako prekasno saznao da ćale nije naučio da pliva u Dunavu.

Razlomljen sam mišlju da ću ga pamtiti pokrivenog ćebetom kako sedi u bašti, oronuo, izmučen bolešću koja ga je proždirala i smeje se sećanju na svoje prvo letovanje.

Tri godine pre tog čuvenog preplivavanja Dunava, krenuo je na more preko Ferijalnog saveza. U Novi Vinodolski se išlo vozom, ali za takav put valjalo je imati kofer, što je pored kupaćih gaća bila veom kurentna roba. Mati se rastrčala po komšiluku odakle je iskukala jednu predratnu kartonsku koferčinu sa kožnim ojačnjima, težu od sirotog ćaleta kojem je ta neman sezala do grudi. Spakovala mu je sendviče i dala mu obilje lekcija o lepom ponašanju, od kojih će mu jedna dobrano zagorčati letovanje.

Dopremili su ga do perona, spakovali u kupe i prepustili vaspitačima. Klackao je taj voz nekoliko sati kad je ćale shvatio da je gladan. Sendviče ima, ali kako da ih jede a da ne mrvi svud naokolo. Setivši se majčinih lekcija, on je otvorio kofer, uredno složene stvari izvadio i nad koferom tamanio lanč-paket. Ali i te mrve valjalo je negde istresti. Nemajući kud, a već grđen od vaspitača što je raširio prnje svud po kupeu, moj šestogodišnji ćalac je kofer istresao kroz prozor voza u pokretu tako temeljno da mu se oteo iz ruke i do dana današnjeg ostao da truli na nekoj slavonskoj livadi.

Petnaest dana kasnije iz voza je izašao daleko tamniji, nasmejan sa jednom džinovskom plahtom u rukama u koju su bile natrpane sve njegove stvari.

„Gde ti je kofer, kukala ti majka?“ – zavapila je matera.

„Ispao iz voza, ali naučio sam da plivam.“

Smejao sam se toj avanturi zajedno sa njim, shvativši da pred sobom više nemam tog oronulog čoveka, kose proređene zračenjem, i temena išaranog tamnim flekama. Za mene je bio samo mali trapavi musavko sa besmislenim putnim manirima.

Voleo sam i priču kada se, sa još tri drugara, čamcem kačio na duge ruske šlepove što su klizili niz Dunav.  Jedan od tih grdosija povukao je čamac pod sebe, a sa čamcem i svu dečurliju. Svedoci nakrcani na ribnjačkoj plaži nisu videli kada su ih ruski mornari nekim čudom iščupali na palubu, a kasnije i istovarili u Kamenici. Ribnjakom je odmah odjeknula vest da su se udavili.

Sirota baka je verovatno bila izbezumljena videvši, nekoliko sati kasnije, ćaleta i čika Žareta kako se klibere izdaleka, ponosni na svoju avanturu po uzoru na Toma Sojera. Da se razumemo, baka je bila polupismena žena sa metar i po škole. Sojera nije ni namirisala, ali je batine zato delila po uzoru na usmenu književnost naših naroda i narodnosti, neštedimice.

Dok smo sedeli u bašti i smejali se njegovim ludorijama, pitao sam ga da li bi voleo da odemo do Dunava. Nasmejao se glasno.

„Moraćeš da zoveš Žareta, pet godina nisam video kupaće gaće.“

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.