Domac

domacSiroče je naziv koji dobiješ kada te roditelji poklone državi.

 Mi ne volimo to ime.

Domac postaješ tek kada shvatiš koja je razlika između doma i kuće. Druga deca to nikada neće naučiti. Zato tu reč „domac“ izgovaramo pomalo uzdignute brade.

Nije to ponos. Mi smo samo drugačiji.

Dom se pamti po zvucima. Zveket metalnih šolja, dvorišni žamor, zvono koje zove na učenje i počinak, plač prigušen ispucalim zidovima kada se svet spakuje u noć.

I tišina. Kao kad zaustaviš dah na minut, a prolaze godine, dok si sakriven u plakaru kada pijan vaspitač provali u spavaonu željan batinanja.

Takva tišina.

Najteža.

Domci znaju mnogo stvari. Bežanje možda najbolje od svih. Sa časova, od batina, od masnog ručka, iz porodica kojima ih država pozajmljuje.

Kada žele da budu hrabri, domci zavrću rukave i jedni drugima pokazuju rane od ugašenih cigareta, ožiljke od kaiša. “Ovo sam dobio kad sam stanovao kod onog debelog na Novom naselju.”

Domac nikada neće reći da je negde živeo.

Domac stanuje.

A, onda priča o begu. Kroz prozor, preko bašte, autobusom iz kog su ga izbacili, pa peške preko pijace, kroz park, u Dom.

To je jedino mesto na koje domac može da se vrati.

To je mesto koje sanja umesto domaca.

Ne znam tačno koliko i jednom ću nekoga pitati, ali dom je odsanjao na hiljade majki. Krupnih i sitnih, plavih, crvenih i crnih, s naočarima, sisatih i guzatih, mršavih i visokih majki. Svih fela na svetu, potpuno različitih i jedino je svim tim majkama pogled blag, a osmeh neglumljen.

Kada ti dom odsanja majku, ti joj doslikaš tu blagost u pogledu i lažeš svima da je pamtiš. Kažeš: “Bio sam jako mali, ali pamtim je po mirisu. Miriše na mleko, vunu i znoj. Sećam se plavog ćebeta u koji me umotala i plavog neba iznad njene glave.”

Izmišljaš tu majku iz domovskih snova, a kako priča odmiče sve ti se više čini da u nozdrvama rastu ti mirisi vunenog ćebeta, mleka i znoja.

I to je onda tvoja priča. Nijedan domac ti nikada neće reći da lažeš.

Čovek na filmu je jednom rekao: “Majka je ime za boga u očima deteta.”

Ne znam.

“Da li bog miriše na mleko i znoj”, pitao sam veroučitelja.

Kada si državin, svi mogu da te tuku.

Advertisements

14 responses to this post.

  1. Posted by hotahota on septembar 25, 2013 at 13:51

    Idi, bre, panonski, ubi me…

    Odgovor

  2. Posted by Rada72 on septembar 25, 2013 at 23:35

    Uh…tužno….

    Odgovor

  3. Dobro… jel’ to znači da si ti odrastao u domu ili znaš nekoga ko jeste pa je uspeo verno da ti prenese kako to izgleda iznutra… iznutra u čoveku (detetu) i iznutra u domu.

    Odgovor

    • Ni jedno ni drugo. Ja samo volim da se zamislim u tuđim cipelama. Da sam domac ovako bi izgledala moja priča. Batine, bežanje, limene šolje i ostalo su fakti koje sam kao novinar odavno pokupio

      Odgovor

  4. mene su te azdahe rasplakale.

    Odgovor

  5. Posted by Danijel on septembar 30, 2013 at 20:59

    Pa dobro si zamislio skoro pa 100 % svaka cast …

    Odgovor

  6. Idi bre, naježio sam se! Opasno dobro!

    Odgovor

  7. Posted by Wojciech on oktobar 14, 2013 at 20:53

    Snažno!

    Odgovor

  8. Posted by Modesti on oktobar 31, 2013 at 11:00

    Što nas ne ubije, napravi nas jačim…

    Odgovor

  9. Сврстано уз приче о дому Рајка Петрова Нога, био је домац мало другчији и у другчије време.

    Odgovor

  10. „Siroče je naziv koji dobiješ kada te roditelji poklone državi.“, sad više ne znam kako bi nazvao kad te ta ista država odjebe ko šugavo prase 😦

    Odgovor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.

%d bloggers like this: