EKSKLUZIVNO: ERBAS A 319 – Voleo bih da poletim na inat!

erbasDugo Srbija nije tako nestrpljivo iščekivala nečiji dolazak kao skoro novog Erbasa A319. Po sletanju na aerodrom „Nikola Tesla“ postalo je jasno i zbog čega je to tako. Iako polovan, Erbas A319 je sasvim dobrodržeća letelica, uglancanog trupa i gospodskih manira. Dok odmara u aerodromskom hangaru, radnici mu menjaju ulje, dolivaju gorivo i glancaju krila.

„Ovo je i inače moj omiljeni deo dana, a u Srbiji i dodatno dobija na značaju“- kaže za „Panonsku reviju ludosti“ Erbas – „Sama činjenica da moj svakodnevni bjuti-tretman nadgleda specijalni tim sastavljen od visokih činovnika Vlade, SPC, FSS i medijski kor probran iz najfinijih srpskih tabloida, pokazuje koliko se u ovoj državi ceni i poštuje moj poziv.“

P.R.V: Vaš prvi let ispraćen je počasnom stražom koju su činili MIG-ovi Vojske Srbije. Nijedan avion pre vas nije imao tu čast. Kakav je osećaj biti obasut tolikom pažnjom?

Erbas: E, to sa MIG-ovima me stvarno oduševilo. Kada ti takve ratne mašine čuvaju leđa, moraš biti jednako nervozan i uzbuđen. Moćan osećaj, zaista. Vinuli smo se u nebo i lepo se vidi da tim MIG-ovima nije dobro. Štucaju, kašljucaju, dahću, ali drže korak. Ja znam da su videli i bolje dane i da im je mladost davno prošla, ali sama činjenica da se trude da održe korak i da ne haju hoće li pasti, mene je oduševila. Lepo je što su ti vremešni avioni makar jedan dan imali rašta da žive.

Žao mi je samo što je let kratko trajao. Čuo sam od jednog kolege DC-10, da je teritorija ranije bila mnogo veća i da se imalo kuda zaletati, ali da je iz nekog razloga redukovana. Nema veze. Bilo je lepo leteti tih nekoliko minuta od granice do granice.

P.R.V.: Dobili ste i zvaničan dres „Er Srbije“. Da li vas nastup za tako mladu kompaniju plaši?

Erbas: Pre svega želim da kažem da je čast nositi boje jedne perspektivne kompanije koja je raskinula sa tradicijom lošeg keteringa, brkatih stjuardesa i lokalnih letova. Sviđaju mi se boje i sviđa mi se simbol. Kada sam došao u Srbiju rekoše mi da se taj simbol zove Oro. Stvarno moćno. Oro je velika ptica za velika dela.

P.R.V.:  Leteli ste ranije i za druge kompanije i videli različitog sveta. Koja je razlika između srpskih i svetskih putnika?

Erbas: Znate, negde u svetu putnici ne haju mnogo za let. Važno im je da stignu na vreme i sve drugo ih ne zanima. Ovde je putnik poseban. Kada polećem tačno osetim kako se strastveno hvata za rukohvat sedišta, zatvara oči i kontemplira. Oseti se to uzbuđenje, ta ljubav prema meni. Kad sletim, obavezno čujem aplauz, ponekad i skandiranje. Ja sam svestan koliko sam težak i kako je za ovdašnje putnike svaki moj let jedno malo čudo. Za mene je ta simpatična naivnost, nadasve draga. Putnici u svetu su, na žalost, odavno izgubili tu dečiju nevinost.

P.R.V: U inostranstvu su vas do sada uglavnom zvali prosto i neinventivno: „avion“. U Srbiji ste kršteni imenom jednog od najboljih tenisera sveta. Koliko je to doprinelo poboljšanju vašeg položaja među kolegama?

Erbas: U ovom mom poslu, možda i više nego u drugim pozivima, sujeta je posebno izražena. Kada sretnem kolege neretko im u pogledu osetim podsmeh. Tačno vidiš da misle: „E, vidi ovog, neće više da bude avion. Umislio gospodin da je teniser“: Meni to ne smeta jer znam ko sam i šta sam i svestan sam čije ime nosim. Pre neki dan sam na pisti čuo da mi neko viče: „Nole, hajde jedan drop šot.“ Teško je pričati s neobrazovanim avionima. Svestan sam da moj kolega Emir Kusturica ni izbliza neće imati tih problema jer malo koji vazduhoplov gleda filmove, ali mi je drago da ću imati podršku i siguran sam da ćemo prevazići te probleme.

P.R.V.: Vi ste sada, takoreći, deo ovog naroda. Postoji li nešto što biste voleli da menjate na sebi, imajući u vidu svoje novo okruženje?

Erbas: Čuo sam da se u ovoj zemlji posebno ceni inat. Moja velika želja je da u nekom trenutku sa kerozina pređem na to pogonsko gorivo. Ako neko inatom može da pobedi najbolje selekcije sveta, valjda i ja mogu iz inata da stignem od Beograda do Njujorka. Pored toga, već neko vreme štedim za plastičnu operaciju. Video sam negde da moj oblik, koji toliko podseća na raspeće, vređa verska osećanja ljudi. Nadam se da u Pančevu mogu da me operišu tako da mi krila budu uz trup. Ne bih želeo da povređujem emocije ljudi koji su me ovako lepo primili.

P.R.V.: Šta biste još želeli da poručite srpskim putnicima?

Erbas: Pa ništa posebno. Biće mi velika čast da prevozim vaše političare, sportiste i estradne zvezde po svetu, a poseban pozdrav šaljem svima ostalima koji mogu da me gledaju samo sa zemlje, jer vidim njihovo oduševljenje čak i sa 10 000 metara visine.

Deda Stevina škola života: Cenzura

deda-stevaJoš jedared da vidim kako kradeš slatko iz špajca, furtum ću ti oko iskopati.“

Prošla, evo, već čitava godina kako mi Pirika cenzurisala sadržaje u špajcu. Slatko sakrila pod ključ, feferonke metila na gornju policu tako da čestit čovek mora da žrtvuje kuk ne bi li se malko oljutio. I da znate, nije beštija sama u toj raboti. I doktor Gašpar, fini gospodin al’ voli malko da nategne, štobikazli, iz bureta, cenzuris’o mi banatsku slaninu, čvarke i svinjske papke u saftu.

Lako je njima matoro čeljade zajebavati. Sad su se okupili u kujni pa raspravljadu kako bi mi trebalo zabraniti ovo pisanije. Vele: matora si drtina, otaj ti pretisak uši ispravijo i samo ti još fali da se šlagiraš pa mi da te peremo do sudnjeg dana.

Udarila cenzura, što s’ ono kaže, i od napred i sa guza, pa čovek ne zna šta kojom šakom pre da pokrije.

I ni briga nji’ nije. A i što bi? Eno nam država odjebala zakone i ustave, sudijama metula amove, pa nam život pleve zabranama i cenzurama.

A, mi taki kaki smo, mož’ nam levčom brke štucovati, sedimo pred televizorom s guzicom prema ekranu, da nam vesti što lakše uđu tamo di država najviše vole da ulazi. I štrikamo, pa se sve brinemo da l’ pre klota ide frket ili je pokojna nana nalagala obrnuto. I ćutimo.

cenzuraIma taj neki Gundelj, Gajdelj, kurac će ga znati, što je neki baba u Kulturnom centru. Uzo pa cenzuriše deci slike. Je l’ učio za likovnog kritičara? Nije. Je l’ se razbira u tu rabotu? K’o Marica u serpentine na genitalnom objektu. Al’, eto, cenzurira jer, to vam je deco moja najstarija mudrost, kad ne znaš šta ćeš – a ti zabrani.

Onomade se nije smelo pcovati kralj i žena mu, a i za ljubavnicu si mog’o u apasanu. Ondak, jebeš ga, ni zuk o Titu. Popa si mogo da jašeš, al u crkvu da ne ulaziš. Doš’o Sloba, ne laj o Miri. Zabrani strancu da sirotinji opravlja bicikle, ukini festival, ne palamudi o ekonomiji dok Hilandar gori, ćuti, muči, gledaj Farmu i glasaj za Vučića.

To vam, čeljadi moja, toliko utiče na evoluciju da ćemo svi stići da se pretvorimo u kuglice s brojovima, pa da nas ona Mančićeva izvlači iz bubnja dok njiše guzičetinom do te mere da nema tog švenka kojim kamera mož’ da je uvati.

Lepo je govorijo pokojni Labud, svecki čovek i domaćin: „Jebeš svet u kom ne mož’ preispitati kralja, popa, lekara i precednika. Take države čeljad muzu namesto krava i jedva čekadu da ih proslede na disnotor čim se malko ritnu.“

Zato imam da poručim dom mladom Prndelju da ja iz ovi’ stopa idem da olešim tablu slanine i teglu, dve pekmeza od kajsija. Njemu to ništa ne znači, a ja ću barem sit gledati kako mu ta ista cenzurisana deca dupe pomeradu, dok ga i samog ne cenzurišu tamo di najviše boli. U sećanju.

Domac

domacSiroče je naziv koji dobiješ kada te roditelji poklone državi.

 Mi ne volimo to ime.

Domac postaješ tek kada shvatiš koja je razlika između doma i kuće. Druga deca to nikada neće naučiti. Zato tu reč „domac“ izgovaramo pomalo uzdignute brade.

Nije to ponos. Mi smo samo drugačiji.

Dom se pamti po zvucima. Zveket metalnih šolja, dvorišni žamor, zvono koje zove na učenje i počinak, plač prigušen ispucalim zidovima kada se svet spakuje u noć.

I tišina. Kao kad zaustaviš dah na minut, a prolaze godine, dok si sakriven u plakaru kada pijan vaspitač provali u spavaonu željan batinanja.

Takva tišina.

Najteža.

Domci znaju mnogo stvari. Bežanje možda najbolje od svih. Sa časova, od batina, od masnog ručka, iz porodica kojima ih država pozajmljuje.

Kada žele da budu hrabri, domci zavrću rukave i jedni drugima pokazuju rane od ugašenih cigareta, ožiljke od kaiša. “Ovo sam dobio kad sam stanovao kod onog debelog na Novom naselju.”

Domac nikada neće reći da je negde živeo.

Domac stanuje.

A, onda priča o begu. Kroz prozor, preko bašte, autobusom iz kog su ga izbacili, pa peške preko pijace, kroz park, u Dom.

To je jedino mesto na koje domac može da se vrati.

To je mesto koje sanja umesto domaca.

Ne znam tačno koliko i jednom ću nekoga pitati, ali dom je odsanjao na hiljade majki. Krupnih i sitnih, plavih, crvenih i crnih, s naočarima, sisatih i guzatih, mršavih i visokih majki. Svih fela na svetu, potpuno različitih i jedino je svim tim majkama pogled blag, a osmeh neglumljen.

Kada ti dom odsanja majku, ti joj doslikaš tu blagost u pogledu i lažeš svima da je pamtiš. Kažeš: “Bio sam jako mali, ali pamtim je po mirisu. Miriše na mleko, vunu i znoj. Sećam se plavog ćebeta u koji me umotala i plavog neba iznad njene glave.”

Izmišljaš tu majku iz domovskih snova, a kako priča odmiče sve ti se više čini da u nozdrvama rastu ti mirisi vunenog ćebeta, mleka i znoja.

I to je onda tvoja priča. Nijedan domac ti nikada neće reći da lažeš.

Čovek na filmu je jednom rekao: “Majka je ime za boga u očima deteta.”

Ne znam.

“Da li bog miriše na mleko i znoj”, pitao sam veroučitelja.

Kada si državin, svi mogu da te tuku.

Deda Stevina škola života – Šejn u Novom Sadu

deda-steva“Di ćeš Stevane, bog te ubio da te ne ubije, sotim rđavim pištoljom?!”

Moja Pirika ima fantastičnu moć zapažanja.

“Šta si se isprsio k’o mače na džigericu, lotro lotravi? Meto si to crveno maramče oko vrata, samo ti još mamuze falidu pa da budeš pravi kajboj za sprdnju.”

Ne zna Pirika da ja i mamuze imam. Don’o mi pokojni Labud kad se vratio iz londranja po Amerikama, di je, kažedu ljudi, snimao filmove. Don’o mi i mamuze i kariranu košulju. I sad sam se, eto, kompletir’o. Na glavu sam meto šešir, opas’o sam livor što smo našli u kutiji za špenadle još onomad kad je baba teo umirati, i kaz’o Piriki:

“Odo’ ja do Nova Sada!”

Da vam kaže nešto vaš deda Steva… Kadgod se u Novi Sad išlo u cicanoj košulji, naviksanih cipela i štucovanih brkova. Obavezno obučeš sakov, a na glavu meteš nov šešir da ga, uz naklon, malko smakneš kad varošankama nazivaš rukoljub il’ dobar dan.

Sade smo u nekom drugom filmu. Da se nafiluješ metkovima k’o gubernator Šarfenceger, nitije svejedno da se tamo zaputiš.

Odavno Novi Sad tone u močvaru iz koje je iždžikljo. Krčka se ta varoš u ekspres loncu pod kojim đavo nit’ smanjiva vatru, nit’ otvara poklopac da smanji pritisak. Po njemu tabanaju lopine i đilkoši, deci prodajedu droge skuplje neg’ u Kolumbiji samo za troškove transporta. Deca, s druge strane, jedni druge sečedu bricama i mačetama, buše pištoljima, dok im roditelji šamaraju nastavnike, jer im dečica ne dospevaju ni do petog slova azbuke.

Panduracija stvar drži pod kontrolom. Navek će tako kasti. Šerifa nema, pa zamenici u pucnjavi guradu glave u fijoke, ionako prepune sakrivenih slučajova. Jedni kažnjavadu pešake što prelaze na crveno, drugi reketiradu kafandžije, dok nad gradom lokalni šeret leti mlaznim avijonom niže neg’ lastavica pred kišu.

Ima tu i političara. Onomade je oberlojtnant Vučić promrsio da je Novi Sad bezbedan grad, valjda da učini plezir ovom našem magistru Vučeviću koji, siroma, ne zna ni u koju stranu čakšira mu muda padadu. Dok su oni progrgoljili, neko je u varoši opljačk’o poštu, deca su prebila nastavnika, a bulevarima se vozile limuzine gepeka punih neposlušne ljudetine. Od uzora na Atinu, uspeli su samo da zaposle armiju šurnjaja i snaja koji, na sav glas, pištidu kad ne dobiju trinajstu platu.

sejnTreba ovoj varoši šerif. Jedan kakav je bio Šejn. Da ujaše u sumrak, pošamara barabe i izjaše u zoru dok mu neki zgubidan Toma nije zaden’o orden.

Al’, Šejna nema.

Zato sam i odlučijo da se opašem, zasedlam ovu moju bedeviju Učku i zaređam po Novom Sadu, od budale do budale. Da im prišijem četir-pet uzuši, da im isprašim firmirane gaće, da se mile majke prisećadu kad stanem da ih šutiram u guzicu. Neko mora. Ne možemo svi sedeti s’ kitom u jednoj i daljinskim u drugoj ruci, pa prebacivati s rekonstrukcije na tenis i nazad.

“Di ćeš Stevane, nesrećo jedna? Pašćeš s’ote matore kobile pa ćeš kuk slomiti!”

Ne razumeš ti to Pirika.

Kukove lomidu dokoni penzioneri.

Šejn razjebava bagru.

Deda Stevina škola života – Finansije u posranim gaćama

deda-stevaNaučjio sam marvu da ne jede, pa sad mogu malko da se benavim pod lipom. Slabo slažem pasijans, novine ne čitam, pa ondak zalegnem tako i zamišljam sve makar šta. Najslađe mi da maštam kako ove naše političare privodim u bircuz na divan pa im svašta kažem dok kašljucadu i grcadu od ljute dudovače. Jer, to je recept. Naliješ ih dudovačom, pa na repliki sami sebi jebedu mater.

I, pade mi na pamet ovo naše čedo Laza, što je nasilu pustijo bradu da čeljad ne primeti kako mu se za džep zalepijo lilihip. Razvlačili ga po novinama k’o brigadirku po šatorima, pa se sad prešaltali i na njegovu curu. Sve čekam da mu pronađedu tetku iz Mošorina što je minjonima caru Selasiju lečila gorušicu i kurije oči.

Žao mi tog derana.

Zato i zamišljam kako ga vodim kod majstor-Fljurima na kabezu i šampite jer je mlad za dudovaču, bojim se da mu se ne osuši piša posle dva fraklića.

Posednem ga prekoputa, sačekam da iskija sodu na crven nos, pa mu kažem:

„Lazo, čedo moje, možda sam ja mator ko rasplodni konj, al’ štogod sam i naučijo u ovi’ pet-šest država što su me pljačkale do golih kolena. A i da nisam, bilo bi mi jasno odakle ti taj osmeh oko glave. Nije to od silnih knjiga i definicija, koje ionako ne mož’ primeniti na naš čemer. Pitaj Vučića, on bi moralnog Vebera zatako na lopovski šešir. Što ne ide, ne ide.

Ti si Lazo, beno deda-Stevina, srećan jer ti se neko igra sa šuricom, a ti i dalje samouvereno gledaš u svoju praznu šaku.

Ne znam da l’ se vidi iz tvog tupog ugla, ali bećari su ti uvalili mačora izujedanog i ofucanog k’o i oni što su, istakli te na truo jarbol, zategnuli kanape, pa čekadu kad će vetar da napravi lom, da se razgrnu sa strane i prstom pokažedu na tebe.

Jer, ekonomija se ovdi vazda isto vodila. Plaćaš dok ima dukata, a kad nestane ti nađeš novog ekonomskog genija da ga u istom danu uslikaš i za magazin i za čitulju. Za magazin dok ne shvati da se ekonomija vodi rasipanjem, a za čitulju da te, kad raspeš sve, zamene novim tobom.

I sade vidim da si nam don’o revolucionarnih ideja. Da učačkamo nov porez i da uzajmimo milijardu. Slabo sam ja batina dobijo u čkoli, al’ jedno znam. Za tak’u pamet ne treba ti belosvetska diploma i pisane doktoracije. Dosta bi ti bilo i da te potapšedu po ramenu na vašaru u Staparu, kad gladnom prodaš kiflu. Dašta nego da uzajmimo i dašta nego da oporezujemo. Kad nemaš para za setvu, ti uzajmiš. Za svaki slučaj još i mator kukuruz prodaš po par dinara većoj ceni. Taku ekspertizu u mom šoru primenjujedu i najblentaviji paori, al’ nji’ niko ne viče za ministra.

Neće proći tušta dana, a ti ćeš shvatiti Lazo, pile deda Stevino, da su te matori đilkoši zvali na igranku, sašili ti novo odelo, al su te ostavili u posranim gaćama. Pa ćeš se meškoljiti po ćoškovima, dok ti se širi osip po guzici, jer nisi ni za tancovanje, a ni za unterhaltung.

Ondak će, kad neko primeti da u sali smrducka, imati rašta sa igranke i da te izbace. A, kod nas se se igranke leti naglavačke u prvu kaljugu.“

Još štogod bi ja njemu kazo, al’ mi u glavi slika kako mali Laza usisava one šampite, zaliva kabezom pa se posle drži za stomak i kuka: „Boli, deda Stevo“

Dašta nego da boli, utero materi, kad si navalijo k’o smrt na baku.

Sreća tvoja, pa za milijardu mož’ kupiti pun očin pilula za varenje.

Vetar slobode u ćubi jedne krave

kravaTa Krava je heroj. Nadomak Novog Sada, u malom selu u čijem ataru počiva azil za napuštene životinje, svi je tako zovu. Rogato, repato i okato živinče, sise joj do kolena, ali, kunu se koji je poznaju, zaslužila je spomenicu više nego ijedno ljudsko čeljade, sličnih kvaliteta.

Jesen je bila, kažu, mokra, sipljiva i dosadna kao lovačka priča, kada je Krava prekršila sva pravila i dala se u gerilu koja će je proslaviti. U dvorište mesnog kombinata ugegao je marveni kamion. Kobasičari sa čijih su podvoljaka visile krvave gumene pregače, terali su stoku u ograđen špalir, na čijem kraju je pneumatski pištolj gasio vlagu u goveđim očima prodornim praskom.

Kobasičari psuju. Tresu im se podvoljci od vike, sa gumenih kecelja cede se krvave kaplje, što im padaju na kaljave čizme.

Cerekaju se…

Krava gleda onim pogledom od čistog kristala, ćuba joj se međ’ rogovljem naježila… Da ima plača u tom goveđem svetu, znala bi šta da misli, ali ta čudesna pomirljiva tišina preti, bridi, peče…

A onda se u Kravi prevrne ceo svet. Pred očima joj sevnu generacije kravljih predaka na ispaši, kao na prozaku, kako preživaju i čekaju usud od oštrog, nerđajućeg čelika. Hladnog. I zabubnja Kravi srce snažno kao tinpanska grmljavina, steže joj se grlo u kojem se roje jednako i jecaji i zvonke parole protiv kobasičarskih okupatora…

Preskoči ogradu špalira pa trk kroz širom otvorenu kapiju, kroz žaoke povika, eksplozije psovki i rafale kletvi.

Kroz kapiju, niz ulicu, punim trkom bežala je Krava, očiju punih nade za slobodom i strahom vezanim za rep. Strahom što stanuje u kobasičarskom cereku. Trčala je Krava obodom Novog Sada, zazirući od svakog pogleda i osmeha, panično mrdajući onim baršunastim ušima na svaki šušanj.

A onda je nestala na Novom groblju.

Celog dana okupatorski automobili krstarili su krajem, vrteli su apel na lokalnom radiju. Uzaman.

Krava se stopila s okolinom. Pustila je da sitnoj kiši da je prekrije. Svaki muk, pretvarala je u jedva čujni šapat, tajni kod starih gerilaca, sve sanjajući dan kada će se čestit kravlji svet izdići i smaći okupatore krvavih kecelja.

Tu noć prvi put dočekala je sama.

Ujutro je okupator otkrio njeno skrovište.

Ludački je lupalo Kravino srce dok joj je vetar razvejavao beličasti dah po poljani.

Trčala je. Kao nikad do tad, posrtala i ustajala. I dalje trčala. Bez muka. Sa očima velikim kao činije za puding.

Za njom je larmala i brundala gomila.

Pred njom je stojala žena sa gumenim čizmama na nogama i motorolom u rukama.

Osmeh… Ne cerek. Osmeh! Na toj ženi u smešnim čizmama počivala je nada, u tom osmehu koji je tada, ako ikada!, bio nešto sasvim suprotno od cereka.

Krava je upoznala slobodu.

***

Kada sam upoznao ovu kravlju heroinu, vlasnica azila mi reče da nikada nije videla borbenije stvorenje. Za hajku je čula na radiju, sela je u kola i krenula u potragu, sve se nadajući da će do begunice stići pre nego li mesari. I bi tako.

Ostatak Kravine priče zamišljam ovako i nikako drugačije. Zaslužila je da joj Leonard peva na uvce…

Švaba

ljulja– Da li biste nas pustili da pogledamo kuću?

– Ali, ja je ne prodajem.

– Ni mi je ne kupujemo…

Štefan je sedamdesetu godinu života nosio lako kao brošić na reveru. Bistrog, pomalo nostalgičnog, pogleda prebirao je po futoškom krajoliku kao po kutiji rasparenih čarapa – sve se nadajući da će pronaći dve iste.

– Mein Gott, Alles hat sich verändert…- ponavljao bi kao kakvu mantru, okrećući se oko sebe u potrazi za scenama preostalim iz detinjstva. Sve se promenilo…

Pošao je iz okoline Ulma nekoliko dana ranije poteran čudnom tragedijom poznanika koji je u švapsku podunavsku kolevku došao s fotoaparatom, da bi se vratio i obesio u improvizovanoj mračnoj komori, smeštenoj u podrum kuće. Među mokrim slikama s poslednjeg putovanja.

– Strašno je kad čovek tako skonča… kad mesto koje te je rodilo, nema ništa drugo da ti ponudi do te stravične smrti.

Štefan je imao desetak godina Futog više nije imao ko da zove Futak. Nova vlast je pisala sumorna naređenja koja su dobošari izvikivali po selu danju, dok bi noću praznila švapske kuće odvodeći njihove stanare u male, improvizovane, logore. Male po svemu osim po količini muka koje su ih tamo sačekivale.

Našao se u tim logorima i pokoji folksdojčer, bilo je i zločinaca kojih su se u vreme rata plašile čak i Švabe ali, pričao je Štefan, većina je otišla odavde povlačeći se s nemačkom vojskom. Ostao je običan narod da ponese tuđ krst na mestu gde je očekivao milost.

Otac mu je gradio onaj stari gvozdeni most, decenijama kasnije srušen u bombardovanju. Skapao je u logoru u Bačkom Gradištu.

Stoka skapava, a Štefan srpski govori odlično. Ipak…

– Skapao je… – vrištala je jezička finesa u njegovom glasu.

Majka mu je umrla od tifusa u nekom od tih sabirnih centara, a njega i sestru su selili iz logora u logor, iz doma u dom, sve dok ih strina nije ponovo spojila, na volšeban način dobivši dozvolu da ih povede nekud uzvodno… skoro do mesta gde Dunav počinje.

– Da li biste nas pustili da pogledamo kuću?

– Ali, ja je ne prodajem.

– Ni mi je ne kupujemo…

Ta kuća zemljanih, vlažnih, zidova, to dvorište popločano ciglom, pa čak i čađava pušnica bila je slika po koju je Štefan došao. Vlasnik preplašen suptilno širenim lažima kako Nemci dolaze da popišu svoju imovinu koju će zatražiti od države, podozrivo nas je gledao. Ipak se okrenuo na stranu da nas propusti kroz kapiju.

– Nemam baš puno vremena – promucao je.

– Biće i minut dovoljan.

Projektovao je Štefan slike svog detinjstva po neurednoj avliji, uzbuđeno uzdahnuvši svaki put kad mu se sećanje i prizor učine poznatim, kada se preklope stopivši se u jedno, do u najsitnijeg detalja.

Na sredini dvorišta raskošna lipa i na njoj ljuljaška.

– Ta lipa je još uvek tu? – upita Štefan.

– To je druga. Stara se osušila, pa smo je isekli i zasadili novu. – objasnio je domaćin.

Štefan blago zanjiha ljuljašku.

– Hvala vam na tome.

Posle me je odveo do obale Dunava. Sedeli smo na trulom panju i gledali prirodu u kojoj su štrkljave topole zamenile stare, čvornovate, vrbe iz Štefanovog detinjstva. Podno nogu klizio je Dunav.

– Znate, tamo u Ulmu, u mestu u kojem sam ostario, Dunav je mlad i nemiran kao kakvo ždrebe. Ovde, gde sam rođen, on je odrastao u pravog snažnog pastuva…  Sve je u mom životu, izgleda, pobrkano.

Deda Stevina škola života: Čuvaće Slavica ovce, al’ ko će čuvati nju?

deda-stevaOduvek sam divanijo da su selu dovoljni marveni lekar i brica. Jedan prasi krmače, leči nadute teleće stomake i tunjave kerove, a drugi brije, namešta kosti, leči pritisak i ojela dupeta. Znači, zbrinuta je i marva, a i čeljad ima ko da pogleda. Dobro bi doš’o i lekar, al’ da nema nad glavom trust mozgova koji sedne u bircuz, sebe nazove ministarstvom zdravlja pa stane da jebe sve odreda: od lekara do pacijenata što bi teli umirati.

Prvo smo imali onog Milosavljevića što se ponašao k’o da je lično sušio tintu na Hipokritivoj zakletvi, al’ nije baš stig’o i da je pročita. Onda je došla Slavica….

E, sad, šta bi vam mog’o reći o Slavici.

Sitna ondulacija dvared na dan, glasić k’o u goluždrave sojke, puna tašna narodnih izreka i mudroseranja i to je, rećemo, to. Više me podseća na gospođu ministarku Živku, neg’ na kadar koji bi znao da nabavi penicilin i par flastera za čukljeve.

A, zašto ja ovo pišem?

Ovaj naš lepi Srbistan, osim po sisatim ženama i masnoj jagnjetini, poznat je i po tome da mu sitna čeljad umire od kojekakih boleština. O deci govorim, deranima i derankama što ne stignu čestito ni da se iskaljužaju za letnjih pljuskova, da komšiji ukradu koju zelenu kajsiju i podignu prašinu po šoru kad stanu da se loptaju. Tek shvate da je lepo biti i musav i blesav, a već ih ubacidu u zdravstvenu mašinu – đavolju napravu koja ovdi melje ljude nakrupno. Sa jedne strane lekari što sležedu ramenima i ko papagaji ponavljadu: „nemamo“ i „žao mi je“, sa druge roditelji očajni k’o pustinja bez oaze, sa treće društvo ušiju punih voska i turbo-folka. U sredini vrapče kojem je obećan život, a dobilo je to što je okružuje – Srbiju u koju čestit čovek mož’ da se kune tek kad mu ponestane roditelja, dalekih rođaka, junaka iz ljubavničkih romana i neprijatelja.

Ko je tu golgotu proš’o taj je zaslužio i Nobela i život večni.

A, Slavica?

FoNet-DEJANOVIÆ-STOIDISPa, na njoj se ogleda ceo taj ziljavi svet što pametni voledu da zovu „zdravstvo“. Kad mi kogod kaže kako ne mož’ ona da ispravi to što je godinama rušeno, oma ga teram ukurac. Ne može. Nisam ni ja vesla sis’o. Dašta da ne može. Al’, kad ne može, šta se koji očin laćala posla? Nije sramota ne znati kad se raspravlja svinjče. Sramota je ne znati kad te izvičedu za ministra. Mogli su novinari u toj fotelji i panj da slikaju, al’ panju ne treba ondulacija o trošku ministarstva.

Tebi, Slavice, više treba hauba za remont mozga neg’ frizure.

Idi Slavice digod, da te moje oči ne gledaju.

Idi Slavice, uteralamateri, i nemoj pisati kad stigneš, ćorav sam ja za sitna slova sitnih duša.

Posl’o bi’ te na selo da čuvaš ovce, al’ nemam ideju ko bi tebe mogo da čuva.

Deda Stevina škola života: Berba kukuruza u Zoni Sumraka

deda-stevaSanj’o sam onomade da su mi kuruze brali Vučić, Dačić, Đilas, Dinkić i Jovanović. Uter’o materi kad me hercšlag nije opamprčio dok se nisam probudijo. Imam ja tih pet redi kuruza prema kanalu, to je sve što mi od paorluka ostalo još od kad je Pirika odlučila da sadimo sirak za metle korovače, pa nas načisto upropastila. Da se ne lažemo, ne trebaju meni ti kukuruzi, al mi svake godine žao i da i’ ne posadim, a i da i’ ne oberem.

Kadgod su kuruze brali Bosanci za tablu slanine i dvanajs’ cvanjcika, a sad ih ne mož’ isterati iz upravnih odbora, pa na berbu svrće makar ko. Premijer, ministri i opozicijoni lelemudi, na primer.

Al’ da krenem redom.

Za sve je kriva Pirika. Tog me dana naranila nekim masnim ovčijim paprikašom što se caklio odgore k’o kereća muda, metila pred mene teglu feferonki, pa oma posle i čitavu rudu štrudle s makom. Kad sam na sve to, u ovu moju buragaču, natrp’o i po’ litre vina tačno sam bio samo za to da me se posadi pod oraj i pokrije krparom.

Taman sam zaboravijo na probadanja u stomaku i ušećerio kad mi u san dođe Krkobabić.

– Je l’ Stevane, oćeš ti već jedared brati te tvoje kuruze?

– Obr’o bi ja to odavno, al’ nemam s kim. Bosanci više ne svraćadu, a Pirika kaže da se teram ukurac i ja i kuruzi.

– Ne brigaj, imam ja za tebe uhodanu ekipu, ranom zorom ću ih poslati, al’ da polak kuruza ide meni.

Znam ja Krkobabića, stariji je od đerdapskih somova, a taman tol’ko i glavat kad treba štogod da se ušićari. Al’ sve se nešto mislim, bolje i tako da se dogovorimo neg’ da kuruzi propadnu. I pristanem, jebo me otac ludog.

Sutradan ujutro, čim sam ust’o imam šta da vidim. Pred ambetušom stoje Vučić i Dačić, gledadu kako Dinkić pelješi Đilasa u krajcaricama, a na bagrem oslonjen Čeda drema k’o siroče. Čudno meni, otkud u berbu došli stranački prvaci, a oped se mislim: pa i njima je kriza, jebešga, ni od države se ne zarađuje više k’o što je moglo dok im je glavati baba vodijo glavnu reč.

Pokupim ih u traktor pa pravac njiva. Kad smo stigli vidim ja biće belaja. Vučić oće prvu leniju, al da bude do Dačićeve. Dinkić je baš napikir’o tu drugu, a Dačić neće pored Đilasa. Đilas bi krajnju da ih ima sve na oku, a svi zajedno vičedu na Čedu i teradu ga ukurac. On, siroma, drema oslonjen na trešnju. Rešili smo to tako što sam ih rasporedio da beru sa različitih strana. Vučić, Dačić i Dinkić od trešnje, a Đilas i Čeda od kanala.

kuruzTaman sam seo u ladovinu da malo oduvam, kad eto ti Vučića. Na dlanu drži šiljak za branje i blene u njega ko tele u šarena vrata.

 – Gospodine Stevane, šta je ovo?

  – Šiljak.

   – A, čemu služi.

 – Da razgrćeš njime klipove. To je ono žuto.

– Koje žuto? Đilas? Pa, znam ja kako se razgrće Đilas…

– Klip, Aco, kukuruzni klip.

– E, to ne znam.

Utom dođe i Dačić.

– Pa, ljudi, jebemumater, oćemo mi nešto jesti? Već dvadeset minuta ljuštimo ove… kakosezove… te… na toj parceli… tojest njivi. Jebiga, ja sam gladan, Aco, evo ti kaži jel u redu čoveka proletera držati gladnog dok se ore kukuruz.

– Kukuruz se ne ore, nego bere – kaže Vučić.

– U, vidim, ti ga bereš. Znači, baš ga bereš. Em si uzo najkraći red, em držiš taj šiljak ko suvo kereće govno. Jesi ti, bre, bio nekad na njivi?

– Bio sam… ovaj… kad smo obilazili… Pa dobro, ne moramo svi da se rodimo na selu k’o ti. Ima nas koji smo odabrali akademski put. Put Voji… Vebera. Put znanja.

– Će ti Veber obere kukuruze? – zajapurio se Ivica k’o podgojen petlić.

– Man’te se deco ćoravog divana – podviknem – dok se vi zajebavate proći će dan. Ajde svako u svoju leniju, pa berite, za čeg’ vas plaćam?!

I dok su se njih dvojica gegali u kukuruzište, dotrčava Đilas sav zajapuren. Kanda ga sunce malko ošvandračilo.

– Moram da vam kažem, moja dužnost je da vas obavestim o tome da Dinkić podriva naše napore da oberemo kukuruz. Eno ga sve što obere, odmah prodaje Ciganima, a onoj dvojici je platio da ćute.

Odem ja do kanala, kad Dinkić sedi i udara u tamburu, ne jebenda što sam došao. Kaže, gazda napravio sam ti posao veka. Ja njima prodam po 20 dinara za kilogram, ali pod uslovom da oni prodaju Robnim rezervama za 50. Napravimo duple fakture, pa tih 30 dinara što ostanu delimo na pola, a onih prvih 20 na tri dela. To uložimo u Skijališta Srbije, pa dividende delimo na sedmine, a ja ti dođem 1000 evra jedan dan od nedelje.

Gledam budalu, sve mi izgleda k’o da mi divani madžarski. Ništa ne razumem osim da me zajeb’o.

– Ja bi njega motikom, gazda… Ja bi njega motikom! – pujda Đilas iza leđa.

Taman sam zaustijo da ih obojicu oteram ukurac, kad dotrčava Dačić.

– E, da vidite šta Čeda radi. Smotao ono čupavo sa klipa u rizlu pa puši, eno ga sav je zelen.

– Ju, naopako, Čedomire sine, pa di ćeš kiku pušiti…

Otrčim do njega, a on sav musav od ote cigare što je namot’o. Podbočio dva klipa pod glavu pa zalego da spava, a sve pućpuriče kroz dremež: „zmajovi, deda Stevo, puna Vojvodina zmajova“. Idi dete uočin, mislim se, kaki te zmajovi spopali. Ima ovdi i Crnogoraca i Bunjevaca, al zmajove još nismo imali.

– Tako on i u Skupštini – kaže Dinkić – mož’ ga jebati sada…

Tu sam već popizdijo.

– Ti ćuti, saću ti uši pobrati za onaj lopovluk!

– Dobro je rekao Dinkić, postoje indicije da neko krade kukuruz sa njive – zagrgolji Vučić iz potaje.

 – Potkrada, dašta neg’ potkrada… – zaustim da kažem, al’ Vučić ne staje.

 – Prema mojim saznanjima, nakon operativne provere, nameće se zaključak da kukuruz kradu poljske voluharice. Štaviše, jasno je da se radi o organizovanom kriminalu i mi ćemo doći do vrha tog ledenog brega jer ne sme biti nedodirljivih.

 Gledam ga onako tunjavog, pa sve mislim da me zajebava.

 – Kak’e, kurac, voluharice i ledeni bregovi. Mnogo si ti gledo Opstanak. Evo ti ga lopov ovdi, jebo te on – kažem pa pokažem na Dinkića.

 – Jeste, jeste, on je – doda Đilas.

 – Dinkić je jedna neprijatna politička situacija, ali ovde se radi o mnogo većem problemu. Sve ukazuje na to da je čitav lopovluk smišljen u opozicionim redovima da diskredituje sadašnju vlast. Iz ovih stopa idem da istražim tragove, a vama obećavam da ćemo doći do kraja ovog mračnog tunela – mrmlja Vučić, a sve pogledava na Đilasa.

Stanem da se krstim od božijih budala, kad kroz kukuruze tetura Dačić. U ruci mu jabuka.

– Gazda, evo ja sam našao jabuku, pa bi bilo u redu da vi priložite prase i da napravimo jedan domaćinski ražanj. Mislim da je fer. Dragane, ajd po drva za vatru.

– Mamu šalji po drva – odbrecnu Đilas, pa nestade u kukuruzima.

Teo sam već da odvalim levču pa da ih potamanim nasred njive, eto toliko sam popizdijo, al sve mislim, di ćeš Stevane dizati ruku na političku elitu. To je čkolovano i učeno državu da vodi, nisu oni krivi što nikad u brazdu nisu zagazili.

Okrećem se oko sebe, vidim da kukuruzi neće biti obrani do sudnjeg dana, a glava mi puca. Joj, Krkobabiću, kad te uvatim, oba ću ti kuka polomiti ako ovo preživim. Al’ ne staje ludnica.

Pritrčava odjedared Vučić, u ruci mu miš. Kaže, evo deda Stevo, ova poljska voluharica je malopre priznala da je šef organizovane kukuruzne grupe Đilas i da cela operacija traje godinama.

– To je miš konju radikalski – vrišti Đilas, a lepo vidiš da je izgoreo na suncu k’o beduin – Znam ja šta bi ti hteo, da satreš opoziciju. E, oćeš kurac!

U to će i Dačić.

– Našao sam jagnje, gazda, zalutalo odnekud, daj da se kolje pa da proslavimo ovu berbu. Aco, vadi onu kašiku.

 Svet je, ko kanda počeo da se potresa i okreće oko mene.

– Deda, da mi prodaš ovu parcelu za 100 evra pa da pravimo golf terene. Imaćeš 10 besplatnih časova, a ja ti dođem 1100 evra jedan dan od nedelje – ubaci se Dinkić.

– Zmajovi, deda Stevo, zmajoooviiii. Proždraće četir’ konja debela i čamac na Tisi…

Probudio sam se sav usopljen. Iznad mene onaj ladonosan oraj, vetar ćarlija, a izkuće se čuje kako Pirika drnda sudima. Srce dumbara, bubnja, oće iz grudi da iskoči. Mislim se u sebi, pa jebaću vam mater svima, neće mene više niko zajebavati.

Pokupim šibice i zaputim se kroz kapiju.

– Di ćeš Stevo? – pita Pirika.

– Idem da zapalim kuruze, a kad se vratim zapaliću i televizor!

Ustanak

U pometnji koja je vladala salom za ručavanje Doma za stare, pobuni buknuloj iz hiljade sitnih nezadovoljstava, videh tu baku kako smerno sedi na stolici, i u rukama, položenim na krilo, drži karton na kojem je krupnim slovima ispisano:

“ DoleJela!”

Baš tako. Zgusnutim masno naškrabanim slovima, upadljivo, prkosno, upozoravajuće…

“DoleJela!”

Shvatila je da je posmatram, nasmejala se i stidljivo podigla taj svoj transparent, mahnula njime napred nazad, kao na kakvim demonstracijama, ali bez glasa, nečujno… DoleJela ispraćeno osmehom i nekakvim vragolastim sjajem u očima. Marija se Zove.

“Ko je Jela”, upitah.

“Nije važno ko je, nego zašto dole!”

Zvao se Sergej. Jednog septembra, pre više od tri godine došao je u dom, sjajne, pod konac, očešljane kose, u balon mantilu i odelu koje je uvek mirisalo na sandalovinu. Imao je blago preplanuo ten zbog kojeg će se sve stanarke tiskati oko njega i akustičnu gitaru koju će zasvirati samo zbog Marije.

“Govorio mi je Vi. Od prvog dana, do dana kada je otišao. Govorio mi je Vi, a ljubio mi ruke tako nežno da sam i sama na njih bila ljubomorna… Bio je pravi gospodin, kakvih više nema. Nikada me nije posetio bez cveća, iz grada mi donosio šomloi galuške i švercovao, još tople, teleće medaljone, na očaj medicinskih sestara. Tek ponekad, vadio bi gitaru i tihim, hrapavim, glasom, samo za mene pevao Тёмная ночь…”

Imao je snežno bele manžetne i na njima rubinsku dugmad.

“Gospodin, moj Sergej. Verovatno poslednji na svetu.”

“A Jela?”

“Ona je ovde sestra. Od početka nije mogla da ga smisli. Nije podnosila njegove kasne noćne povratke, serenate koje je znao da mi svira dok svi spavaju. Nije tolerisala to što neće da pije lekove, što u sobi drži konjak i duvan za lulu…”

Jednom je predložila upravniku da ga premesti u neki drugi dom i ovaj je to učinio.

“Znate, pisao mi je pisma koja su počinjala sa “Vi, moja Vi…”. Pisao mi je pisma koja su mirisala na lulu i sandalovinu, prepuna stihova i prećutanih osmeha. Pisao je, ja sam čitala i samo mi je nedostajao njegov glas kad rastuži onu setnu rusku soldatesku.”

Više ga nema, shvatio sam dok sam je slušao. Zamislio sam kako jedne večeri na sebe navlači najlepše odelo, biserno bele manžetne sa rubinskim dugmićima. Obuva svečane cipele, začešljava kosu i doteže mašnu. Zamislio sam kako leže, na lice navlači osmeh i u pogled iskre. Uzdahne, prošapuće to tako zastarelo, smešno i srceparajuće iskreno “Vi, moja Vi”, pa onda usni taj kraj što vodi na početak svega.

Tako valjda umiru gospoda…

“Drugima ne valja grejanje, pliva im biber u čorbi, traže stalnog lekara u domu… Meni je, evo, ostalo samo da rušim Jelu i ponekad u sebi zapevam: Как я люблю глубину твоих ласковых глаз, Как я хочу к ним прижаться сейчас губами…”

Nasmejala se i mahnula DoleJelom! još jednom za mene, pa spustila transparent na krilo i na lice navukla onu koprenu od spokoja.

I danas je takvu pamtim.

DoleJela!

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.