Jesenski portret

jesenUzaman grakću gavrani sluteći studen i hladan vetar.

Jesen je gospodin u štofanom odelu što u goste dolazi praćen tvrdoglavim suncem, kao bandom sviraca, rešenom da čoveku iz džepa izbiju i poslednji dinar, u slavu derta.

Lepo ga vidiš kako pristiže niz šor u raskopčanom kaputu i još od ajnforta skida šešir, u znak pozdrava.

U kuću će uneti miris berbera i tanke vlati prvih dimova iz odžaka.

Pohvaliće jesenje ruže svadbarske, čardake kukuruzom nabrekle, iz džepa će na astal prosuti šaku svilenih bonbona za dečurliju.

Jesen je gospodin s manirima…

Neće odbiti novu rakiju, friške mirisne vanilice i slatko od dunja iz zadnjeg dvorišta.

Lulu će puniti strpljivo, tučkom nabijati duvan, pripaliti šibicom i ispuniti sobu mirisima sandalovine i nagorele kore od jabuke.

I pričaće priče što tvore tišinu.

O nabujalom Dunavu ’65. O gromu što je dvaput udarao u komšijski đeram, ne mogavši da ga sobali.

Pričaće priče što navlače setu.

O rodu grožđa zbog kog su se nove bačve okivale, o rukavcu što je čuvao jata zlatnih deverika.

Žene će dokuvavati lanjsku ružicu, po osećaju dodavati šećer i karanfilić, a deca će se, stisnuta uz peć boriti sa snom i sitnim kikotom na priče o pokojnom Stevi što je pijanim vašardžijama ukrao ringišpil. Ili zbog snajke koja je dve godine na pogrešnom grobu oplakivala striku, pa joj, tek kad je odlučila da mu digne spomenik, pokazali pravu parcelu.

Jesen je gospodin koji u goste uvek dolazi praćen suncem, a iz kuće odlazi pred zoru zakopčavajući kaput preko svilene marame nehajno nabačene oko vrata.

Lepo ga vidiš kako odlazi niz šor, u ničije vreme što miriše na sneg, dopuštajući da mu prvi mraz na brkovima ugnjezdi ledene kristale

Zavejane slike

voyNa zavejanoj subotičkoj stanici čekali smo putnički voz sa redom vožnje komotnim k’o panonski pogled. Bila je to 1980. godina, a on je mogao da doklizi i ove. Tek, niko od putnika hipnotisanih mećavom ne bi primetio razliku.

Šćućureni na drvenim klupama, međ’ razbacanim koferima, udisali smo dim, a izdisali dremež.

Imao sam četiri godine i nameti snega pokraj staza i puteva za mene bili su nesavladiva brdesa. Terali su me da nosim onu strašnu kapu po uzoru na vozače formule 1, nafatirani skafander i jednoprste rukavice povezane kanapom koji ide oko vrata. I žulja.

Na stanici sam dobio kesicu svilenih bonbona, Mikijev almanah i gumenog Pink Pantera. Bio sam spremam da domaštam još deceniju snežnih mećava, čim se ova stvarna zaustavi.

Na zavejanoj niškoj stanici pili smo votku s ukusom breskve i čekali voz da nas zauvek oslobodi vojničkih čizama, pasulja i naredbi. Kad si mlad, uzbuđen i vojnički dobrano zaglupljen, ne možeš znati kako je bolje popiti litru dizela nego litru tog pseudoruskog otrova.

Jer možeš, recimo, ući u pogrešan voz koji vozi ka pogrešnom gradu, pa posle tabanati kroz sneg iz prvog sela nazad do Niša. Možeš i zaspati na staničnoj klupi čekajući sledeći. Možeš izgubiti kartu o istom trošku, pa se blaženo keziti kartodrapcu ne bi li ti se smilovao kao friško otpuštenom soldatu, koji bi da stigne kući i oliže rane.

Na zevajanoj novosadskoj stanici autobusi se dočekuju kao heroji. Snegovi su vazda padali, ali tako dugo pahulje nismo hvatali jezikom da su nas bogovi kaznili večnom glupošću. Zato narikače i leleču o vanrednim situacijama.

Ona je umorna i dremež joj se preliva po torbama kojima je okružena. Legla je na klupu i glavu položila sinu u krilo. On nema više od pet godina, bdi nad majkom i nežno je miluje po kosi.

Vodite me u sve zavejane gradove…

Писмо новинарки „Курира“

Текст новинара Душана Машића упућено новинарки „Курира“ због писанја о случају Огњановић. Лекција из новинарства и живота коју сви морају прочитати:

 

Мора овако, нема друге.

Сања, драга,

Немој да ово писмо схваташ сувише лично, јер си ти само последица трагедије која је задесила новинарство у Србији. Узроци су много дубљи и плашим се да их не би разумела. Желео сам да ти пишем већ после твог првог „текста“ о породици Огњановић и парама које су остале на њиховом рачуну после Тијанине смрти. Међутим, то би се вероватно свело на личне увреде, сличне онима које су читаоци твојих „новина“ у својим коментарима упућивали на адресу породице која је изгубила дете пре само нешто више од четири месеца. Зато сам решио да још мало пратим твој „истраживачки“ рад, а да у исто време покушам да сазнам како би медиј попут Би-Би-Си-ја пропратио ту причу. На тај начин, можда ћете ти и твоје „колеге“ научити нешто.

Да одмах будем јасан. Ја са поносом истичем да сам по занимању новинар ( и то из Србије) иако се већ десетак година бавим менаџментом у медијима, а последњих 6 бринем о активностима и развоју Би-Би-Си -ја најпре у Европи, а сада на Блиском Истоку и Западној Азији. О мом новинарском раду можеш да се распиташ код (мало)старијих колега из других редакција (јер их у твојој нема), мада је већина њих одавно изгубила професионалну битку захваљујући „новинарима“ попут тебе. Али, ниси ти крива. Они су.

Такође, имао сам ту несрећу да проживим оно што проживљава и породица Огњановић. Од смрти моје једногодишње ћерке прошло је већ 10 година и време ту доказује своју релативност. Када се из чистог мира заплачеш у сред Пакистана, или у хотелу у Мускату (Оман) схватиш да неке ствари никада нећеш преболети ма где био и само је питање како и колико дуго ћеш живети са њима. Свако од „Огњановића“ се носи са тим на свој начин. Оно што желим да кажем је да није само Тијана жртва у овој трагедији. Она је ставила велику тачку на свој мали живот, али њена породица, родбина и пријатељи ће целог живота носити тај ожиљак на својим срцима. Да ли се разумемо? Није баш толико компликовано.

Да се сад вратим на твоју „причу“. Питање шта се десило са парама које су прикупили грађани Србије и региона у нади да ће помоћи Тијани је сасвим легитимно. У јавном интересу је да се то сазна и ту нема никаквих дилема. Ја сам у протеклих неколико недеља разговарао са пар најугледнијих и најутицајнијих Би-Би-Си уредника на ту тему, све у жељи да ти напишем шта би Би-Би-Си урадио у твом случају, а не шта ја мислим да би урадио. Примећујеш разлику? Новинар тражи релевантне и компетентне саговорнике да би пронашао одговоре на питања која занимају његову публику.

Пошли смо од претпоставке да си добила информацију из банке да су паре подигнуте и да сад треба видети шта радити са тим. Задатак новинара је да, када добије информацију, исту провери, а не само да је пренесе. То знају чак и они који не раде у Би-Би-Си-ју. Овдашњи уредници су ми рекли да би урадили 3 ствари: 1) пронашли други извор 2) тражили доказ за те тврдње и 3) уверили се да у долажењу до тог доказа није прекршен ни један закон који би евентуално могао читаву причу да обори на суду. У случају да било која од ове три ствари није урађена информација о повлачењу пара са рачуна не би могла да буде објављена.

Шта би онда био следећи корак? Да ли би Би-Би-Си контактирао родитеље који су остали без детета? Лагао бих када бих рекао да ме позитиван одговор на ово питање није изненадио. Јавни интерес нема календар. Наравно, сачекали би да прође сахрана, дали мало времена породици да тугује, али процена је да је четири месеца сасвим довољан период. Поготово у условима ако би се показала тачном тврдња да је новац повучен. Покушали би да избегну директан контакт са родитељима. Звали би њихове рођаке, адвокате, људе који су били око њих током кампање прикупљања новца….али, ако би били сигурни да је новац подигнут, потпуно је извесно да би контактирали и родитеље директно.

Све ово се ради пре него што је и једно слово објављено или изговорено. Покушали би потом да пронађу неку организацију која се бави сличним проблемима (лечењем деце у иностранству), разговарали би са родитељима који имају сличан проблем (болесно дете), али не са циљем да се од Огњановића узму паре, већ да би се пронашло системско решење које не би било базирано на медисјким кампањама и СМС порукама.

Уколико би на крају одлучили да објаве ову причу, све то би прво морало да прође кроз руке адвоката, а сагласност би се тражила од самог уређивачког врха.

И овде се слажу да је у питању веома компликован случај који са собом носи много моралних, етичких, легалних и професионалних дилема. Али, новинари и служе за то да се са свиме тиме изборе и да у интересу јавности презентирају чињенице. Ма какве и ма колико болне оне биле.

Сања, драга,…. шта си од свега овога ти урадила? Пратећи твој случај видео сам међу коментарима на ФБ да се чак и твој муж гади смећа од „новина“ у којима „радиш“. Истина, каже да си у праву и да ту „има нечега“, али ја то не могу да тумачим другачије осим подршке некоме са ким живиш.

Оно што си ти урадила, чак и да су ти намере биле најбоље, је следеће: 1) Ставила си породицу Огњановић на стуб срама и изложила их најгрубљим претњама и увредама, 2) Повредилила си све који су желели да задрже Тијану у најбољој могућој успомени и 3) Прекинула си и обесмислила сваку будућу акцију прикупљања новца за неко болесно дете.

И све то на основу, како сада ствари стоје, потпуно ПОГРЕШНЕ информације.

Жао ми је што УНС и НУНС (чији сам један од оснивача) нису нашли за сходно да поводом овог случаја организују разговор са уредницима медија и поведу расправу о свим етичким, моралним и професионалним аспектима ове приче. Међутим, како су „новинари“ у тим „медијима“ попут твог, новинари баш колико су и „глумци“ у порно филмовима- глумци, онда професионална удружења (ма колико лоша била) немају са ким да разговарају. Ја ипак радије кажем да су „Курир“ и остали- новине, баш колико су Дафимент и Југоскандик били банке. Тако су се звали, а радили су један сасвим други посао који се пре или касније сведе на криминал. Такво је и ово твоје „новинарство“.

Сања…..твоје ће име остати у потпису можда најнеморалније и најпрљавије кампање која је вођена у твојим „новинама“. То су, изгледа, у неком тренутку схватили и твоји „уредници“, па су кренули да све то потписују са „Редекција „Курира““. У нади да ће свако од вас моћи да мирно спава, (не)свесни глупости коју сте направили. Или, можда и даље тврдите да „има ту нечега“?

Надам да знаш још нешто да радиш у животу, јер ти новинар никада нећеш бити. Можда би и могла, али сада је већ сувише касно за то.

Али, пре него што, пре или касније, одеш из тог смећа од „новина“, пробај да преко целе насловне стране објавиш само две речи: ОГЊАНОВИЋИ- ИЗВИНИТЕ. Великим словима, што већим.

Можда ти опросте, али те сигурно неће заборавити. Ни они, ни ја, чије си ожиљке на срцу својим писањем отворила. Никоме не треба желети да га нешто задеси да би могао то да разуме. Не желим ни теби.

Можда нећеш бити новинар, али ћеш са „ОГЊАНОВИЋИ- ИЗВИНИТЕ“ показати да у теби има бар нешто мало људског.

У нади да ћу и то дочекати…
Срдачно
Душан

 

EKSKLUZIVNO: ERBAS A 319 – Voleo bih da poletim na inat!

erbasDugo Srbija nije tako nestrpljivo iščekivala nečiji dolazak kao skoro novog Erbasa A319. Po sletanju na aerodrom „Nikola Tesla“ postalo je jasno i zbog čega je to tako. Iako polovan, Erbas A319 je sasvim dobrodržeća letelica, uglancanog trupa i gospodskih manira. Dok odmara u aerodromskom hangaru, radnici mu menjaju ulje, dolivaju gorivo i glancaju krila.

„Ovo je i inače moj omiljeni deo dana, a u Srbiji i dodatno dobija na značaju“- kaže za „Panonsku reviju ludosti“ Erbas – „Sama činjenica da moj svakodnevni bjuti-tretman nadgleda specijalni tim sastavljen od visokih činovnika Vlade, SPC, FSS i medijski kor probran iz najfinijih srpskih tabloida, pokazuje koliko se u ovoj državi ceni i poštuje moj poziv.“

P.R.V: Vaš prvi let ispraćen je počasnom stražom koju su činili MIG-ovi Vojske Srbije. Nijedan avion pre vas nije imao tu čast. Kakav je osećaj biti obasut tolikom pažnjom?

Erbas: E, to sa MIG-ovima me stvarno oduševilo. Kada ti takve ratne mašine čuvaju leđa, moraš biti jednako nervozan i uzbuđen. Moćan osećaj, zaista. Vinuli smo se u nebo i lepo se vidi da tim MIG-ovima nije dobro. Štucaju, kašljucaju, dahću, ali drže korak. Ja znam da su videli i bolje dane i da im je mladost davno prošla, ali sama činjenica da se trude da održe korak i da ne haju hoće li pasti, mene je oduševila. Lepo je što su ti vremešni avioni makar jedan dan imali rašta da žive.

Žao mi je samo što je let kratko trajao. Čuo sam od jednog kolege DC-10, da je teritorija ranije bila mnogo veća i da se imalo kuda zaletati, ali da je iz nekog razloga redukovana. Nema veze. Bilo je lepo leteti tih nekoliko minuta od granice do granice.

P.R.V.: Dobili ste i zvaničan dres „Er Srbije“. Da li vas nastup za tako mladu kompaniju plaši?

Erbas: Pre svega želim da kažem da je čast nositi boje jedne perspektivne kompanije koja je raskinula sa tradicijom lošeg keteringa, brkatih stjuardesa i lokalnih letova. Sviđaju mi se boje i sviđa mi se simbol. Kada sam došao u Srbiju rekoše mi da se taj simbol zove Oro. Stvarno moćno. Oro je velika ptica za velika dela.

P.R.V.:  Leteli ste ranije i za druge kompanije i videli različitog sveta. Koja je razlika između srpskih i svetskih putnika?

Erbas: Znate, negde u svetu putnici ne haju mnogo za let. Važno im je da stignu na vreme i sve drugo ih ne zanima. Ovde je putnik poseban. Kada polećem tačno osetim kako se strastveno hvata za rukohvat sedišta, zatvara oči i kontemplira. Oseti se to uzbuđenje, ta ljubav prema meni. Kad sletim, obavezno čujem aplauz, ponekad i skandiranje. Ja sam svestan koliko sam težak i kako je za ovdašnje putnike svaki moj let jedno malo čudo. Za mene je ta simpatična naivnost, nadasve draga. Putnici u svetu su, na žalost, odavno izgubili tu dečiju nevinost.

P.R.V: U inostranstvu su vas do sada uglavnom zvali prosto i neinventivno: „avion“. U Srbiji ste kršteni imenom jednog od najboljih tenisera sveta. Koliko je to doprinelo poboljšanju vašeg položaja među kolegama?

Erbas: U ovom mom poslu, možda i više nego u drugim pozivima, sujeta je posebno izražena. Kada sretnem kolege neretko im u pogledu osetim podsmeh. Tačno vidiš da misle: „E, vidi ovog, neće više da bude avion. Umislio gospodin da je teniser“: Meni to ne smeta jer znam ko sam i šta sam i svestan sam čije ime nosim. Pre neki dan sam na pisti čuo da mi neko viče: „Nole, hajde jedan drop šot.“ Teško je pričati s neobrazovanim avionima. Svestan sam da moj kolega Emir Kusturica ni izbliza neće imati tih problema jer malo koji vazduhoplov gleda filmove, ali mi je drago da ću imati podršku i siguran sam da ćemo prevazići te probleme.

P.R.V.: Vi ste sada, takoreći, deo ovog naroda. Postoji li nešto što biste voleli da menjate na sebi, imajući u vidu svoje novo okruženje?

Erbas: Čuo sam da se u ovoj zemlji posebno ceni inat. Moja velika želja je da u nekom trenutku sa kerozina pređem na to pogonsko gorivo. Ako neko inatom može da pobedi najbolje selekcije sveta, valjda i ja mogu iz inata da stignem od Beograda do Njujorka. Pored toga, već neko vreme štedim za plastičnu operaciju. Video sam negde da moj oblik, koji toliko podseća na raspeće, vređa verska osećanja ljudi. Nadam se da u Pančevu mogu da me operišu tako da mi krila budu uz trup. Ne bih želeo da povređujem emocije ljudi koji su me ovako lepo primili.

P.R.V.: Šta biste još želeli da poručite srpskim putnicima?

Erbas: Pa ništa posebno. Biće mi velika čast da prevozim vaše političare, sportiste i estradne zvezde po svetu, a poseban pozdrav šaljem svima ostalima koji mogu da me gledaju samo sa zemlje, jer vidim njihovo oduševljenje čak i sa 10 000 metara visine.

Deda Stevina škola života: Cenzura

deda-stevaJoš jedared da vidim kako kradeš slatko iz špajca, furtum ću ti oko iskopati.“

Prošla, evo, već čitava godina kako mi Pirika cenzurisala sadržaje u špajcu. Slatko sakrila pod ključ, feferonke metila na gornju policu tako da čestit čovek mora da žrtvuje kuk ne bi li se malko oljutio. I da znate, nije beštija sama u toj raboti. I doktor Gašpar, fini gospodin al’ voli malko da nategne, štobikazli, iz bureta, cenzuris’o mi banatsku slaninu, čvarke i svinjske papke u saftu.

Lako je njima matoro čeljade zajebavati. Sad su se okupili u kujni pa raspravljadu kako bi mi trebalo zabraniti ovo pisanije. Vele: matora si drtina, otaj ti pretisak uši ispravijo i samo ti još fali da se šlagiraš pa mi da te peremo do sudnjeg dana.

Udarila cenzura, što s’ ono kaže, i od napred i sa guza, pa čovek ne zna šta kojom šakom pre da pokrije.

I ni briga nji’ nije. A i što bi? Eno nam država odjebala zakone i ustave, sudijama metula amove, pa nam život pleve zabranama i cenzurama.

A, mi taki kaki smo, mož’ nam levčom brke štucovati, sedimo pred televizorom s guzicom prema ekranu, da nam vesti što lakše uđu tamo di država najviše vole da ulazi. I štrikamo, pa se sve brinemo da l’ pre klota ide frket ili je pokojna nana nalagala obrnuto. I ćutimo.

cenzuraIma taj neki Gundelj, Gajdelj, kurac će ga znati, što je neki baba u Kulturnom centru. Uzo pa cenzuriše deci slike. Je l’ učio za likovnog kritičara? Nije. Je l’ se razbira u tu rabotu? K’o Marica u serpentine na genitalnom objektu. Al’, eto, cenzurira jer, to vam je deco moja najstarija mudrost, kad ne znaš šta ćeš – a ti zabrani.

Onomade se nije smelo pcovati kralj i žena mu, a i za ljubavnicu si mog’o u apasanu. Ondak, jebeš ga, ni zuk o Titu. Popa si mogo da jašeš, al u crkvu da ne ulaziš. Doš’o Sloba, ne laj o Miri. Zabrani strancu da sirotinji opravlja bicikle, ukini festival, ne palamudi o ekonomiji dok Hilandar gori, ćuti, muči, gledaj Farmu i glasaj za Vučića.

To vam, čeljadi moja, toliko utiče na evoluciju da ćemo svi stići da se pretvorimo u kuglice s brojovima, pa da nas ona Mančićeva izvlači iz bubnja dok njiše guzičetinom do te mere da nema tog švenka kojim kamera mož’ da je uvati.

Lepo je govorijo pokojni Labud, svecki čovek i domaćin: „Jebeš svet u kom ne mož’ preispitati kralja, popa, lekara i precednika. Take države čeljad muzu namesto krava i jedva čekadu da ih proslede na disnotor čim se malko ritnu.“

Zato imam da poručim dom mladom Prndelju da ja iz ovi’ stopa idem da olešim tablu slanine i teglu, dve pekmeza od kajsija. Njemu to ništa ne znači, a ja ću barem sit gledati kako mu ta ista cenzurisana deca dupe pomeradu, dok ga i samog ne cenzurišu tamo di najviše boli. U sećanju.

Domac

domacSiroče je naziv koji dobiješ kada te roditelji poklone državi.

 Mi ne volimo to ime.

Domac postaješ tek kada shvatiš koja je razlika između doma i kuće. Druga deca to nikada neće naučiti. Zato tu reč „domac“ izgovaramo pomalo uzdignute brade.

Nije to ponos. Mi smo samo drugačiji.

Dom se pamti po zvucima. Zveket metalnih šolja, dvorišni žamor, zvono koje zove na učenje i počinak, plač prigušen ispucalim zidovima kada se svet spakuje u noć.

I tišina. Kao kad zaustaviš dah na minut, a prolaze godine, dok si sakriven u plakaru kada pijan vaspitač provali u spavaonu željan batinanja.

Takva tišina.

Najteža.

Domci znaju mnogo stvari. Bežanje možda najbolje od svih. Sa časova, od batina, od masnog ručka, iz porodica kojima ih država pozajmljuje.

Kada žele da budu hrabri, domci zavrću rukave i jedni drugima pokazuju rane od ugašenih cigareta, ožiljke od kaiša. “Ovo sam dobio kad sam stanovao kod onog debelog na Novom naselju.”

Domac nikada neće reći da je negde živeo.

Domac stanuje.

A, onda priča o begu. Kroz prozor, preko bašte, autobusom iz kog su ga izbacili, pa peške preko pijace, kroz park, u Dom.

To je jedino mesto na koje domac može da se vrati.

To je mesto koje sanja umesto domaca.

Ne znam tačno koliko i jednom ću nekoga pitati, ali dom je odsanjao na hiljade majki. Krupnih i sitnih, plavih, crvenih i crnih, s naočarima, sisatih i guzatih, mršavih i visokih majki. Svih fela na svetu, potpuno različitih i jedino je svim tim majkama pogled blag, a osmeh neglumljen.

Kada ti dom odsanja majku, ti joj doslikaš tu blagost u pogledu i lažeš svima da je pamtiš. Kažeš: “Bio sam jako mali, ali pamtim je po mirisu. Miriše na mleko, vunu i znoj. Sećam se plavog ćebeta u koji me umotala i plavog neba iznad njene glave.”

Izmišljaš tu majku iz domovskih snova, a kako priča odmiče sve ti se više čini da u nozdrvama rastu ti mirisi vunenog ćebeta, mleka i znoja.

I to je onda tvoja priča. Nijedan domac ti nikada neće reći da lažeš.

Čovek na filmu je jednom rekao: “Majka je ime za boga u očima deteta.”

Ne znam.

“Da li bog miriše na mleko i znoj”, pitao sam veroučitelja.

Kada si državin, svi mogu da te tuku.

Deda Stevina škola života – Šejn u Novom Sadu

deda-steva“Di ćeš Stevane, bog te ubio da te ne ubije, sotim rđavim pištoljom?!”

Moja Pirika ima fantastičnu moć zapažanja.

“Šta si se isprsio k’o mače na džigericu, lotro lotravi? Meto si to crveno maramče oko vrata, samo ti još mamuze falidu pa da budeš pravi kajboj za sprdnju.”

Ne zna Pirika da ja i mamuze imam. Don’o mi pokojni Labud kad se vratio iz londranja po Amerikama, di je, kažedu ljudi, snimao filmove. Don’o mi i mamuze i kariranu košulju. I sad sam se, eto, kompletir’o. Na glavu sam meto šešir, opas’o sam livor što smo našli u kutiji za špenadle još onomad kad je baba teo umirati, i kaz’o Piriki:

“Odo’ ja do Nova Sada!”

Da vam kaže nešto vaš deda Steva… Kadgod se u Novi Sad išlo u cicanoj košulji, naviksanih cipela i štucovanih brkova. Obavezno obučeš sakov, a na glavu meteš nov šešir da ga, uz naklon, malko smakneš kad varošankama nazivaš rukoljub il’ dobar dan.

Sade smo u nekom drugom filmu. Da se nafiluješ metkovima k’o gubernator Šarfenceger, nitije svejedno da se tamo zaputiš.

Odavno Novi Sad tone u močvaru iz koje je iždžikljo. Krčka se ta varoš u ekspres loncu pod kojim đavo nit’ smanjiva vatru, nit’ otvara poklopac da smanji pritisak. Po njemu tabanaju lopine i đilkoši, deci prodajedu droge skuplje neg’ u Kolumbiji samo za troškove transporta. Deca, s druge strane, jedni druge sečedu bricama i mačetama, buše pištoljima, dok im roditelji šamaraju nastavnike, jer im dečica ne dospevaju ni do petog slova azbuke.

Panduracija stvar drži pod kontrolom. Navek će tako kasti. Šerifa nema, pa zamenici u pucnjavi guradu glave u fijoke, ionako prepune sakrivenih slučajova. Jedni kažnjavadu pešake što prelaze na crveno, drugi reketiradu kafandžije, dok nad gradom lokalni šeret leti mlaznim avijonom niže neg’ lastavica pred kišu.

Ima tu i političara. Onomade je oberlojtnant Vučić promrsio da je Novi Sad bezbedan grad, valjda da učini plezir ovom našem magistru Vučeviću koji, siroma, ne zna ni u koju stranu čakšira mu muda padadu. Dok su oni progrgoljili, neko je u varoši opljačk’o poštu, deca su prebila nastavnika, a bulevarima se vozile limuzine gepeka punih neposlušne ljudetine. Od uzora na Atinu, uspeli su samo da zaposle armiju šurnjaja i snaja koji, na sav glas, pištidu kad ne dobiju trinajstu platu.

sejnTreba ovoj varoši šerif. Jedan kakav je bio Šejn. Da ujaše u sumrak, pošamara barabe i izjaše u zoru dok mu neki zgubidan Toma nije zaden’o orden.

Al’, Šejna nema.

Zato sam i odlučijo da se opašem, zasedlam ovu moju bedeviju Učku i zaređam po Novom Sadu, od budale do budale. Da im prišijem četir-pet uzuši, da im isprašim firmirane gaće, da se mile majke prisećadu kad stanem da ih šutiram u guzicu. Neko mora. Ne možemo svi sedeti s’ kitom u jednoj i daljinskim u drugoj ruci, pa prebacivati s rekonstrukcije na tenis i nazad.

“Di ćeš Stevane, nesrećo jedna? Pašćeš s’ote matore kobile pa ćeš kuk slomiti!”

Ne razumeš ti to Pirika.

Kukove lomidu dokoni penzioneri.

Šejn razjebava bagru.

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.