Archive for the ‘Panonicus politicus’ Category

Deda Stevina škola života – Šejn u Novom Sadu

deda-steva“Di ćeš Stevane, bog te ubio da te ne ubije, sotim rđavim pištoljom?!”

Moja Pirika ima fantastičnu moć zapažanja.

“Šta si se isprsio k’o mače na džigericu, lotro lotravi? Meto si to crveno maramče oko vrata, samo ti još mamuze falidu pa da budeš pravi kajboj za sprdnju.”

Ne zna Pirika da ja i mamuze imam. Don’o mi pokojni Labud kad se vratio iz londranja po Amerikama, di je, kažedu ljudi, snimao filmove. Don’o mi i mamuze i kariranu košulju. I sad sam se, eto, kompletir’o. Na glavu sam meto šešir, opas’o sam livor što smo našli u kutiji za špenadle još onomad kad je baba teo umirati, i kaz’o Piriki:

“Odo’ ja do Nova Sada!”

Da vam kaže nešto vaš deda Steva… Kadgod se u Novi Sad išlo u cicanoj košulji, naviksanih cipela i štucovanih brkova. Obavezno obučeš sakov, a na glavu meteš nov šešir da ga, uz naklon, malko smakneš kad varošankama nazivaš rukoljub il’ dobar dan.

Sade smo u nekom drugom filmu. Da se nafiluješ metkovima k’o gubernator Šarfenceger, nitije svejedno da se tamo zaputiš.

Odavno Novi Sad tone u močvaru iz koje je iždžikljo. Krčka se ta varoš u ekspres loncu pod kojim đavo nit’ smanjiva vatru, nit’ otvara poklopac da smanji pritisak. Po njemu tabanaju lopine i đilkoši, deci prodajedu droge skuplje neg’ u Kolumbiji samo za troškove transporta. Deca, s druge strane, jedni druge sečedu bricama i mačetama, buše pištoljima, dok im roditelji šamaraju nastavnike, jer im dečica ne dospevaju ni do petog slova azbuke.

Panduracija stvar drži pod kontrolom. Navek će tako kasti. Šerifa nema, pa zamenici u pucnjavi guradu glave u fijoke, ionako prepune sakrivenih slučajova. Jedni kažnjavadu pešake što prelaze na crveno, drugi reketiradu kafandžije, dok nad gradom lokalni šeret leti mlaznim avijonom niže neg’ lastavica pred kišu.

Ima tu i političara. Onomade je oberlojtnant Vučić promrsio da je Novi Sad bezbedan grad, valjda da učini plezir ovom našem magistru Vučeviću koji, siroma, ne zna ni u koju stranu čakšira mu muda padadu. Dok su oni progrgoljili, neko je u varoši opljačk’o poštu, deca su prebila nastavnika, a bulevarima se vozile limuzine gepeka punih neposlušne ljudetine. Od uzora na Atinu, uspeli su samo da zaposle armiju šurnjaja i snaja koji, na sav glas, pištidu kad ne dobiju trinajstu platu.

sejnTreba ovoj varoši šerif. Jedan kakav je bio Šejn. Da ujaše u sumrak, pošamara barabe i izjaše u zoru dok mu neki zgubidan Toma nije zaden’o orden.

Al’, Šejna nema.

Zato sam i odlučijo da se opašem, zasedlam ovu moju bedeviju Učku i zaređam po Novom Sadu, od budale do budale. Da im prišijem četir-pet uzuši, da im isprašim firmirane gaće, da se mile majke prisećadu kad stanem da ih šutiram u guzicu. Neko mora. Ne možemo svi sedeti s’ kitom u jednoj i daljinskim u drugoj ruci, pa prebacivati s rekonstrukcije na tenis i nazad.

“Di ćeš Stevane, nesrećo jedna? Pašćeš s’ote matore kobile pa ćeš kuk slomiti!”

Ne razumeš ti to Pirika.

Kukove lomidu dokoni penzioneri.

Šejn razjebava bagru.

Advertisements

Deda Stevina škola života – Finansije u posranim gaćama

deda-stevaNaučjio sam marvu da ne jede, pa sad mogu malko da se benavim pod lipom. Slabo slažem pasijans, novine ne čitam, pa ondak zalegnem tako i zamišljam sve makar šta. Najslađe mi da maštam kako ove naše političare privodim u bircuz na divan pa im svašta kažem dok kašljucadu i grcadu od ljute dudovače. Jer, to je recept. Naliješ ih dudovačom, pa na repliki sami sebi jebedu mater.

I, pade mi na pamet ovo naše čedo Laza, što je nasilu pustijo bradu da čeljad ne primeti kako mu se za džep zalepijo lilihip. Razvlačili ga po novinama k’o brigadirku po šatorima, pa se sad prešaltali i na njegovu curu. Sve čekam da mu pronađedu tetku iz Mošorina što je minjonima caru Selasiju lečila gorušicu i kurije oči.

Žao mi tog derana.

Zato i zamišljam kako ga vodim kod majstor-Fljurima na kabezu i šampite jer je mlad za dudovaču, bojim se da mu se ne osuši piša posle dva fraklića.

Posednem ga prekoputa, sačekam da iskija sodu na crven nos, pa mu kažem:

„Lazo, čedo moje, možda sam ja mator ko rasplodni konj, al’ štogod sam i naučijo u ovi’ pet-šest država što su me pljačkale do golih kolena. A i da nisam, bilo bi mi jasno odakle ti taj osmeh oko glave. Nije to od silnih knjiga i definicija, koje ionako ne mož’ primeniti na naš čemer. Pitaj Vučića, on bi moralnog Vebera zatako na lopovski šešir. Što ne ide, ne ide.

Ti si Lazo, beno deda-Stevina, srećan jer ti se neko igra sa šuricom, a ti i dalje samouvereno gledaš u svoju praznu šaku.

Ne znam da l’ se vidi iz tvog tupog ugla, ali bećari su ti uvalili mačora izujedanog i ofucanog k’o i oni što su, istakli te na truo jarbol, zategnuli kanape, pa čekadu kad će vetar da napravi lom, da se razgrnu sa strane i prstom pokažedu na tebe.

Jer, ekonomija se ovdi vazda isto vodila. Plaćaš dok ima dukata, a kad nestane ti nađeš novog ekonomskog genija da ga u istom danu uslikaš i za magazin i za čitulju. Za magazin dok ne shvati da se ekonomija vodi rasipanjem, a za čitulju da te, kad raspeš sve, zamene novim tobom.

I sade vidim da si nam don’o revolucionarnih ideja. Da učačkamo nov porez i da uzajmimo milijardu. Slabo sam ja batina dobijo u čkoli, al’ jedno znam. Za tak’u pamet ne treba ti belosvetska diploma i pisane doktoracije. Dosta bi ti bilo i da te potapšedu po ramenu na vašaru u Staparu, kad gladnom prodaš kiflu. Dašta nego da uzajmimo i dašta nego da oporezujemo. Kad nemaš para za setvu, ti uzajmiš. Za svaki slučaj još i mator kukuruz prodaš po par dinara većoj ceni. Taku ekspertizu u mom šoru primenjujedu i najblentaviji paori, al’ nji’ niko ne viče za ministra.

Neće proći tušta dana, a ti ćeš shvatiti Lazo, pile deda Stevino, da su te matori đilkoši zvali na igranku, sašili ti novo odelo, al su te ostavili u posranim gaćama. Pa ćeš se meškoljiti po ćoškovima, dok ti se širi osip po guzici, jer nisi ni za tancovanje, a ni za unterhaltung.

Ondak će, kad neko primeti da u sali smrducka, imati rašta sa igranke i da te izbace. A, kod nas se se igranke leti naglavačke u prvu kaljugu.“

Još štogod bi ja njemu kazo, al’ mi u glavi slika kako mali Laza usisava one šampite, zaliva kabezom pa se posle drži za stomak i kuka: „Boli, deda Stevo“

Dašta nego da boli, utero materi, kad si navalijo k’o smrt na baku.

Sreća tvoja, pa za milijardu mož’ kupiti pun očin pilula za varenje.

Deda Stevina škola života: Čuvaće Slavica ovce, al’ ko će čuvati nju?

deda-stevaOduvek sam divanijo da su selu dovoljni marveni lekar i brica. Jedan prasi krmače, leči nadute teleće stomake i tunjave kerove, a drugi brije, namešta kosti, leči pritisak i ojela dupeta. Znači, zbrinuta je i marva, a i čeljad ima ko da pogleda. Dobro bi doš’o i lekar, al’ da nema nad glavom trust mozgova koji sedne u bircuz, sebe nazove ministarstvom zdravlja pa stane da jebe sve odreda: od lekara do pacijenata što bi teli umirati.

Prvo smo imali onog Milosavljevića što se ponašao k’o da je lično sušio tintu na Hipokritivoj zakletvi, al’ nije baš stig’o i da je pročita. Onda je došla Slavica….

E, sad, šta bi vam mog’o reći o Slavici.

Sitna ondulacija dvared na dan, glasić k’o u goluždrave sojke, puna tašna narodnih izreka i mudroseranja i to je, rećemo, to. Više me podseća na gospođu ministarku Živku, neg’ na kadar koji bi znao da nabavi penicilin i par flastera za čukljeve.

A, zašto ja ovo pišem?

Ovaj naš lepi Srbistan, osim po sisatim ženama i masnoj jagnjetini, poznat je i po tome da mu sitna čeljad umire od kojekakih boleština. O deci govorim, deranima i derankama što ne stignu čestito ni da se iskaljužaju za letnjih pljuskova, da komšiji ukradu koju zelenu kajsiju i podignu prašinu po šoru kad stanu da se loptaju. Tek shvate da je lepo biti i musav i blesav, a već ih ubacidu u zdravstvenu mašinu – đavolju napravu koja ovdi melje ljude nakrupno. Sa jedne strane lekari što sležedu ramenima i ko papagaji ponavljadu: „nemamo“ i „žao mi je“, sa druge roditelji očajni k’o pustinja bez oaze, sa treće društvo ušiju punih voska i turbo-folka. U sredini vrapče kojem je obećan život, a dobilo je to što je okružuje – Srbiju u koju čestit čovek mož’ da se kune tek kad mu ponestane roditelja, dalekih rođaka, junaka iz ljubavničkih romana i neprijatelja.

Ko je tu golgotu proš’o taj je zaslužio i Nobela i život večni.

A, Slavica?

FoNet-DEJANOVIÆ-STOIDISPa, na njoj se ogleda ceo taj ziljavi svet što pametni voledu da zovu „zdravstvo“. Kad mi kogod kaže kako ne mož’ ona da ispravi to što je godinama rušeno, oma ga teram ukurac. Ne može. Nisam ni ja vesla sis’o. Dašta da ne može. Al’, kad ne može, šta se koji očin laćala posla? Nije sramota ne znati kad se raspravlja svinjče. Sramota je ne znati kad te izvičedu za ministra. Mogli su novinari u toj fotelji i panj da slikaju, al’ panju ne treba ondulacija o trošku ministarstva.

Tebi, Slavice, više treba hauba za remont mozga neg’ frizure.

Idi Slavice digod, da te moje oči ne gledaju.

Idi Slavice, uteralamateri, i nemoj pisati kad stigneš, ćorav sam ja za sitna slova sitnih duša.

Posl’o bi’ te na selo da čuvaš ovce, al’ nemam ideju ko bi tebe mogo da čuva.

Deda Stevina škola života: Berba kukuruza u Zoni Sumraka

deda-stevaSanj’o sam onomade da su mi kuruze brali Vučić, Dačić, Đilas, Dinkić i Jovanović. Uter’o materi kad me hercšlag nije opamprčio dok se nisam probudijo. Imam ja tih pet redi kuruza prema kanalu, to je sve što mi od paorluka ostalo još od kad je Pirika odlučila da sadimo sirak za metle korovače, pa nas načisto upropastila. Da se ne lažemo, ne trebaju meni ti kukuruzi, al mi svake godine žao i da i’ ne posadim, a i da i’ ne oberem.

Kadgod su kuruze brali Bosanci za tablu slanine i dvanajs’ cvanjcika, a sad ih ne mož’ isterati iz upravnih odbora, pa na berbu svrće makar ko. Premijer, ministri i opozicijoni lelemudi, na primer.

Al’ da krenem redom.

Za sve je kriva Pirika. Tog me dana naranila nekim masnim ovčijim paprikašom što se caklio odgore k’o kereća muda, metila pred mene teglu feferonki, pa oma posle i čitavu rudu štrudle s makom. Kad sam na sve to, u ovu moju buragaču, natrp’o i po’ litre vina tačno sam bio samo za to da me se posadi pod oraj i pokrije krparom.

Taman sam zaboravijo na probadanja u stomaku i ušećerio kad mi u san dođe Krkobabić.

– Je l’ Stevane, oćeš ti već jedared brati te tvoje kuruze?

– Obr’o bi ja to odavno, al’ nemam s kim. Bosanci više ne svraćadu, a Pirika kaže da se teram ukurac i ja i kuruzi.

– Ne brigaj, imam ja za tebe uhodanu ekipu, ranom zorom ću ih poslati, al’ da polak kuruza ide meni.

Znam ja Krkobabića, stariji je od đerdapskih somova, a taman tol’ko i glavat kad treba štogod da se ušićari. Al’ sve se nešto mislim, bolje i tako da se dogovorimo neg’ da kuruzi propadnu. I pristanem, jebo me otac ludog.

Sutradan ujutro, čim sam ust’o imam šta da vidim. Pred ambetušom stoje Vučić i Dačić, gledadu kako Dinkić pelješi Đilasa u krajcaricama, a na bagrem oslonjen Čeda drema k’o siroče. Čudno meni, otkud u berbu došli stranački prvaci, a oped se mislim: pa i njima je kriza, jebešga, ni od države se ne zarađuje više k’o što je moglo dok im je glavati baba vodijo glavnu reč.

Pokupim ih u traktor pa pravac njiva. Kad smo stigli vidim ja biće belaja. Vučić oće prvu leniju, al da bude do Dačićeve. Dinkić je baš napikir’o tu drugu, a Dačić neće pored Đilasa. Đilas bi krajnju da ih ima sve na oku, a svi zajedno vičedu na Čedu i teradu ga ukurac. On, siroma, drema oslonjen na trešnju. Rešili smo to tako što sam ih rasporedio da beru sa različitih strana. Vučić, Dačić i Dinkić od trešnje, a Đilas i Čeda od kanala.

kuruzTaman sam seo u ladovinu da malo oduvam, kad eto ti Vučića. Na dlanu drži šiljak za branje i blene u njega ko tele u šarena vrata.

 – Gospodine Stevane, šta je ovo?

  – Šiljak.

   – A, čemu služi.

 – Da razgrćeš njime klipove. To je ono žuto.

– Koje žuto? Đilas? Pa, znam ja kako se razgrće Đilas…

– Klip, Aco, kukuruzni klip.

– E, to ne znam.

Utom dođe i Dačić.

– Pa, ljudi, jebemumater, oćemo mi nešto jesti? Već dvadeset minuta ljuštimo ove… kakosezove… te… na toj parceli… tojest njivi. Jebiga, ja sam gladan, Aco, evo ti kaži jel u redu čoveka proletera držati gladnog dok se ore kukuruz.

– Kukuruz se ne ore, nego bere – kaže Vučić.

– U, vidim, ti ga bereš. Znači, baš ga bereš. Em si uzo najkraći red, em držiš taj šiljak ko suvo kereće govno. Jesi ti, bre, bio nekad na njivi?

– Bio sam… ovaj… kad smo obilazili… Pa dobro, ne moramo svi da se rodimo na selu k’o ti. Ima nas koji smo odabrali akademski put. Put Voji… Vebera. Put znanja.

– Će ti Veber obere kukuruze? – zajapurio se Ivica k’o podgojen petlić.

– Man’te se deco ćoravog divana – podviknem – dok se vi zajebavate proći će dan. Ajde svako u svoju leniju, pa berite, za čeg’ vas plaćam?!

I dok su se njih dvojica gegali u kukuruzište, dotrčava Đilas sav zajapuren. Kanda ga sunce malko ošvandračilo.

– Moram da vam kažem, moja dužnost je da vas obavestim o tome da Dinkić podriva naše napore da oberemo kukuruz. Eno ga sve što obere, odmah prodaje Ciganima, a onoj dvojici je platio da ćute.

Odem ja do kanala, kad Dinkić sedi i udara u tamburu, ne jebenda što sam došao. Kaže, gazda napravio sam ti posao veka. Ja njima prodam po 20 dinara za kilogram, ali pod uslovom da oni prodaju Robnim rezervama za 50. Napravimo duple fakture, pa tih 30 dinara što ostanu delimo na pola, a onih prvih 20 na tri dela. To uložimo u Skijališta Srbije, pa dividende delimo na sedmine, a ja ti dođem 1000 evra jedan dan od nedelje.

Gledam budalu, sve mi izgleda k’o da mi divani madžarski. Ništa ne razumem osim da me zajeb’o.

– Ja bi njega motikom, gazda… Ja bi njega motikom! – pujda Đilas iza leđa.

Taman sam zaustijo da ih obojicu oteram ukurac, kad dotrčava Dačić.

– E, da vidite šta Čeda radi. Smotao ono čupavo sa klipa u rizlu pa puši, eno ga sav je zelen.

– Ju, naopako, Čedomire sine, pa di ćeš kiku pušiti…

Otrčim do njega, a on sav musav od ote cigare što je namot’o. Podbočio dva klipa pod glavu pa zalego da spava, a sve pućpuriče kroz dremež: „zmajovi, deda Stevo, puna Vojvodina zmajova“. Idi dete uočin, mislim se, kaki te zmajovi spopali. Ima ovdi i Crnogoraca i Bunjevaca, al zmajove još nismo imali.

– Tako on i u Skupštini – kaže Dinkić – mož’ ga jebati sada…

Tu sam već popizdijo.

– Ti ćuti, saću ti uši pobrati za onaj lopovluk!

– Dobro je rekao Dinkić, postoje indicije da neko krade kukuruz sa njive – zagrgolji Vučić iz potaje.

 – Potkrada, dašta neg’ potkrada… – zaustim da kažem, al’ Vučić ne staje.

 – Prema mojim saznanjima, nakon operativne provere, nameće se zaključak da kukuruz kradu poljske voluharice. Štaviše, jasno je da se radi o organizovanom kriminalu i mi ćemo doći do vrha tog ledenog brega jer ne sme biti nedodirljivih.

 Gledam ga onako tunjavog, pa sve mislim da me zajebava.

 – Kak’e, kurac, voluharice i ledeni bregovi. Mnogo si ti gledo Opstanak. Evo ti ga lopov ovdi, jebo te on – kažem pa pokažem na Dinkića.

 – Jeste, jeste, on je – doda Đilas.

 – Dinkić je jedna neprijatna politička situacija, ali ovde se radi o mnogo većem problemu. Sve ukazuje na to da je čitav lopovluk smišljen u opozicionim redovima da diskredituje sadašnju vlast. Iz ovih stopa idem da istražim tragove, a vama obećavam da ćemo doći do kraja ovog mračnog tunela – mrmlja Vučić, a sve pogledava na Đilasa.

Stanem da se krstim od božijih budala, kad kroz kukuruze tetura Dačić. U ruci mu jabuka.

– Gazda, evo ja sam našao jabuku, pa bi bilo u redu da vi priložite prase i da napravimo jedan domaćinski ražanj. Mislim da je fer. Dragane, ajd po drva za vatru.

– Mamu šalji po drva – odbrecnu Đilas, pa nestade u kukuruzima.

Teo sam već da odvalim levču pa da ih potamanim nasred njive, eto toliko sam popizdijo, al sve mislim, di ćeš Stevane dizati ruku na političku elitu. To je čkolovano i učeno državu da vodi, nisu oni krivi što nikad u brazdu nisu zagazili.

Okrećem se oko sebe, vidim da kukuruzi neće biti obrani do sudnjeg dana, a glava mi puca. Joj, Krkobabiću, kad te uvatim, oba ću ti kuka polomiti ako ovo preživim. Al’ ne staje ludnica.

Pritrčava odjedared Vučić, u ruci mu miš. Kaže, evo deda Stevo, ova poljska voluharica je malopre priznala da je šef organizovane kukuruzne grupe Đilas i da cela operacija traje godinama.

– To je miš konju radikalski – vrišti Đilas, a lepo vidiš da je izgoreo na suncu k’o beduin – Znam ja šta bi ti hteo, da satreš opoziciju. E, oćeš kurac!

U to će i Dačić.

– Našao sam jagnje, gazda, zalutalo odnekud, daj da se kolje pa da proslavimo ovu berbu. Aco, vadi onu kašiku.

 Svet je, ko kanda počeo da se potresa i okreće oko mene.

– Deda, da mi prodaš ovu parcelu za 100 evra pa da pravimo golf terene. Imaćeš 10 besplatnih časova, a ja ti dođem 1100 evra jedan dan od nedelje – ubaci se Dinkić.

– Zmajovi, deda Stevo, zmajoooviiii. Proždraće četir’ konja debela i čamac na Tisi…

Probudio sam se sav usopljen. Iznad mene onaj ladonosan oraj, vetar ćarlija, a izkuće se čuje kako Pirika drnda sudima. Srce dumbara, bubnja, oće iz grudi da iskoči. Mislim se u sebi, pa jebaću vam mater svima, neće mene više niko zajebavati.

Pokupim šibice i zaputim se kroz kapiju.

– Di ćeš Stevo? – pita Pirika.

– Idem da zapalim kuruze, a kad se vratim zapaliću i televizor!

Deda Stevina škola života: Matura

deda-stevaMatura je kadgod značila da’š ostati bez polak peradi iz avlije, a da će ti brkovi ostati celi. Jer tamo di su stali drugovi u kožnim jankelima, nastavili su mal’ učitelji, a malo više direktori u školama. Još je moj pokojni baba govorijo: „Kad rodiš benasto dete, gledaj da bolje ugojiš svinče nego njega. Ondak možeš i da plačeš za novcima koje si potrošio da ga iškoluješ, al’ bar znaš da će svinče za njeg’ maturirati.“

To, kanda, polako izumire jer vidim da nam se odojčad sprema za taj ispit po godinu dana. Plaćadu roditelji one iste nastavnike što ne postizavadu da im nauče decu u vreme škole, da ih spremaju privatno. Da im, takokasti, honorarom savijenim u tubu saliju u uši svo to znanje što dokazuje zrelost. Al’ vidim da ove godine ni od te zrelosti neće biti štogod, posle svog onog natezanja oko ukradenih testova.

Pa jeste…Kaka se zrelost može očekivati od dece u nezreloj državi, kojoj ni četir sunca ni kiša blaga ko materin pogled, ne može pomoći da sazri. Zašto to kažem? Pa, gledam onog uncuta što na svakoj sliki izgleda k’o lipicaner, a pedigre i znanje mu ne dostižu ni za brdskog konja kobasičara. Njega su već dvared izvikali za ministra obrazovanja isti taki k’o što je i on. Vol’o bi da mi neko pametniji objasni kako se biradu ljudi za taku poziciju. Jal ih izvlačidu iz kupusne kace, iz reda za ono njino falično mleko… A možda ga, šereti jedni, ubacuju u Vladu ko deca kad međ’ goste bacidu crknutog miša.

„Ček da vidimo šta će biti…“

Bude frtutme, deco moja, nema šta drugo.

Samo i ta zajebancija ima posledica. Sećam se kako su kod nas u selu za precednika mesne zajednice jedared birali šuntavog Radoja. Bio je dopisni član partije, malko se švandračio dok divani, pljuckao i salajtovao i nije baš uvek bio ciguran di mu je levo, a di desno. Bio je Radoje svakaki, ali najbolji na tom precedničkom mestu za drugove koji su, sašnjim blentavim, mogli da rade šta su ‘teli.

yarkoCirkus sa Radojem je ispao kad je, ono jedared, u naše selo teo da dođe precednik Izvršnog veća. Poslali iz Banovine protokol u kom piše da precednika ima da sačekuje Radoje k’o prvi čovek sela. Al’ ovi u Banovini nisu znali za jadac. Naš se Radoje nalizo ko mačak nekom rakiještinom, pa onako uparađen poč’o da peva: „Druže Tito jebem li ti majku, zašto nisu kuruzi po banku.“ Dali se ovi moji u paniku, di će sašnjim tako brljivim i ožderanim, pa ga metili pod čardak samo da se ne čuje kako ruži druga maršala.

Precedniku posle kaz’li da se Radoje još nije vrn’o sa pecanja, možda se i udavijo, šta ćete druže precedniče, taki je naš paorski život, izvol’te malo kavurme… Radoja su posle raščinili jer su vajdar svatili da ne mož baš svaku vancagu mećati na odgovorne pozicije.

Lepo je govorio moj pokojni baba: „Daj budali kamen u šake, pa gledaj di ćeš s glavom“. Problem je što je ovaj kamen od ministra u šakama već dva mandata, a Kinezi ne postizavadu da naprave čalmi koliko je u nas razbijenih glava.

Sad kad je stig’o da zasere još jednu malu maturu, vreme je da obrnemo tu njinu reformu. Treba se s učiteljima dogovoriti koliko osmogodišnja škola vredi šunki, kobasica, svež’ jaja i sitne peradi. Sve to u smislu mature. Jer di je kvaka… Moj je baba možda imao debele svinje i mršavu decu, al’ smo bar svi zajedno maturirali, a nema tog suklete od ministra koji može da poništi bački kulen i sremačku slaninu.

Deda Stevina škola života – Podgrevanje seksualnih odnosa

deda-stevaKaz’o sam Piriki da ću joj, furtum, obe noge polomiti ako mi još jedared ukuću donese „Blic ženu“. Opaje suknjom po selu, sokačara neopevana, pa se kući vrati s novinama pod miškom samo da mi vek moj jede. Ja ne marim da žena tu i tamo pročita kakav cajtung, da vidi šta ima novo u kukičanju, al’ ova moja čita, oči joj se rašire k’o činije za koljivo, pa me onda zajebava da primenjivamo to što vidi.

Da vam objasnim… Da je ta „Blic žena“ kakva čestita novina mogo bi čovek da pročita kakvo će vreme biti sutra, oće l’ onaj uncut Mlađa smisliti neki novi porez na drvene noge i klempave uši, za čijeg babe očin se šopadu na bliskom istoku… Al’ eto, nije.

Zakukulji se tako moja Pirika posle ručka u novine, ja taman ušećerim, sve mi proteza u usti klamće kol’ko pućpuričem, kad eto ti nje:

„Je l’ Stevo, zašto mi nikad nismo probali ovaj tantrički seks?“

Pravim se da spavam, a lepo me ladan znoj obliva. Bilo je otog seksa u mom životu, ne kažem, ali to je bilo pitajboga kade, još su drugovi u kožnim mantilima jahali popove. Kaki god da je bio, tantrički nije cigurno. Šta god to „tantrički“bilo, a poznavajući Pirikin priručnik, mož’ biti samo da se privatavamo na tavanu dok ja pušem u gajde, a ona prebira pasulj. Il’ štogod tako, za ludu čeljad.

Ne jebenda ona što ja kunjam. Ko je Piriku izignoris’o, po tog će i smrt poslednjeg doći.

„Čuješ ti sukleto šta te ja pitam? Evo, piše ovdi da se taj tantrički seks tako radi da nikad ne doživiš vrhunac. To su u Indiji izmislili.“

Dašta su nego u Indiji izmislili kad imaju sto kade i još jedno saću. Ko mene pita imam li ja njivu da uzorem, svinje da naranim i kad sve to postignem.

„Mani me luda ženo“, kažem joj, „Ne moraš baš da probavaš sve što vidiš u novinama.

„A za čeg’ su pisali neg’ da se probava?“

E, jebeš ga… ja da sam probav’o sve što u normalnim novinama piše, do sad bi sto puta bankrotir’o, upuco jedno petšest komšija, glaso za radikalce i umro u uverenju da naša reprezentacija zna da keča fuzbal. Al’ badava njoj objašnjavati.

„Ajd nemoj taj indijski seks, dok se mi gužvamo do božijeg suda, čvorci će nam sve frušteve pozobati“, kažem samo da je skinem s vrata.

„Pa ne mora to. Evo, kaže članak da ljubavnu strast možeš podgrejati i raznim igračkama. Imaš ove od gume, pa plastične što teradu na baterije, ondak, tu je žužaljka – ti se žužaš a štogod te šušori dole… Ondak, biće ta parada u Beogradu, to bi mogli da vidimo, pa da menjamo uloge… Ti da budeš džandar, a ja, rećemo, neka seljančica.“

vibrator

Da sam šerif u selu, on bi mi bio zamenik

Šušori mene u ramenu da je opaučim kakvim spinom i da joj objasnim da ona jeste seljančica, al’ od sedamdes’ godina, a da bi ja pre seo na tu njezinu žužaljku neg’ da se u džandara premećem.

„Vidiš Pirika, sotim igračkama možeš i sama da se zabavljaš, tu se strast sama podgreva k’o sarma u plitkoj šerpici.“

Naduri se ona kadkad pa se ućuti i iščitava horoskop. Kanda traži da joj piše kako će postati slobodna jer joj je muža opaučio grom dok je plevio baštu. Al’ ne pišedu oni baš tako konkretno. Posle dođe da mi pročita još štogod.

„Vid’ ovo što je dobra ideja: Uzbudljivi seks na otvorenom – Trikovi za uživanje bez straha“ – zaromori, a sve pogledava u kukuruze.

Jedared sam zbog tih njenih predloga sobalio komšijsku tarabu, kol’ko sam u paniki bež’o.

Pre nekako je smislila da trkne do varoši i donese one tablete za podizanje. Otad živim k’o monah. Nit’ šta jedem nit’ pijem. Jasno mi je, da ako preteknem posle svih tih lekcija iz „Blic žene“, moraću kakogod da se nagodim s Pirikom. Mog’o bi, recimo, da odem na tu Paradu u Beograd, ionako mi doktor kaz’o da moram više da se šećem. Pa kad se već zamajavam tamo kupiću joj to plastično sokoćalo i punu torbu baterija. Kad ona dođe sotim novinama kući, a ja samo promenim baterije. Ma skinuću joj akumulator sa traktora, samo nek’ je srećna. Ona nek vibrira, a ja ću da spavam posle ručka k’o sav čestit narod.

Deda Stevina škola života – Kako smo izgustirali monarhiju

deda-stevaUvek mi srce zaigra kad ugledam onog našeg princa na televizoru. Vidim ga di se gega ko kakav patak po kaljugi, pa sve ućutkivam Piriku: „Čekaj deder, evo onog našeg gloncije, ko kanda će biti komendije.“

„Mani se Stevane, di si vid’o da je pristojno šuntavo čeljade podjebavati“, kaže ona meni

Al’ ja, eto, ne odolevam.

Sećam se kad je pokojni baba pričo kako mu kamen sasrca pao čim je čuo da je kralj na cigurnom onomade kad su nagrnule Švabe. Al’ kad je okupator mal’ priteg’o uzde, pa poč’o da pleni žito i kukuruz, sav je namračen pcov’o i London i kralja što se po njem’ šeće i jede pite i kajgane.

Nije on prvi iz naše familije što je vlast i vol’o i pcovo, kadgod u isto vreme, pa nam, eto, to svima ostalo u karakteru. Doživeo je i Tita da voli i pcuje, sve u šesnajs’, znao je keša matori da svima što vrata otvaradu đonom, kad tad vidiš leđa na otim istim vratima. Al’ kad je posle pedes’ godina vidijo da se u zemlju vraća neki novi Karađorđević namrčio se pa kazo: „Očli smo svi ukurac!“

To je bilo onomade kad je onaj zlojeb Sloba utvrđiv’o guzicu u naše novčanike i navlačijo nam oblake nad livadu. Neko se setijo da mi u Londonu imamo prestolonaslednika, da sedi tamo k’o paraskeva i ničem’ ne služi. Što ga, misli se taj genije, ne bi dovukli ovdi i poveli malo međ’ narod, da zaboravi one kumuniste. Kakvog su princa našli takvog su nam i doveli, metuli ga pred kamere pa zaređali po vašarima i aldumašima, k’o, božemiprosti, mečku pivom da vabidu.

kraljSakupili se oni bradati četnici, što im Veljko Bulajić krojio i uniforme i izgled, pa stali da nabadaju jagnjad i prasad na kočeve, da se deredu uz plekanu muziku i nudidu princa rakijom. A, ovaj siroma, šta će. Gledi oko sebe pa sve misli da sanja strašno ko da je na motiki zasp’o. Napijali se oni, kažu očevidci, a još više napijali princa sve pevajući himne monarhiji, dok siroma gost nije pao pod astal i izasrao i gaće i čakšire.

E sad, ja ne znam kakva je to rakija bila i šta su u nju mećali, ali kanda mu je spržila vijuge za jezike, jer prestolonaslednik do dana danjeg nije naučio da divani srpski bolje od papagaja.

Gled’o je to moj čestiti baba, a čelo mu se namrštilo ko sveža orana njiva.

„Vidiš ti moj Stevane šta nas je sačekalo… Kadgod su kraljevi bili lavovska kategorija, a sad ih nema da doteknu ni za čestitog mačora. Od onakvih kraljeva nama je dopao ovaj sukleta. A mi, il’ smo ih zaslužili il’ se neko s nama zdravo dobro zajebava“.

Sad znam da je bio u pravu. Kadgod su i kraljevi i komunisti bili k’o narogušen Dunav. Da ih se plašiš, pa kad nakupiš hrabrosti da imaš šta i da rušiš. Tačno ne znam šta bi baba kaz’o da je otego još koju godinu života. Evo danas se taj naš kralj i dalje sa srpskim nateže ko pijan s gaćama, a namesto Tita tu je Dačić da nas podseća u kakvoj komendiji od države živimo. Srećom, babi su sada puna usta zemlje i puca mu prusluk kaki čoban tera ovce po Srbiji.

Ja i dalje volem da vidim njegovo kraljevstvo visočanstvo na telvizoru. Samo što, za razliku od babe znam da se s nama niko ne zajebava. Imamo tačno šta smo i zaslužili.

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.