Ubio bih cenzora, al’ mi spava u glavi

novinarZamisli, sanjaš da si novinar. Uho ti bridi od prilepljene telefonske slušalice, sa druge strane „Duboko grlo“ sriče podatke iza kojih ostaje pustoš u predsedničkim životima, padaju vlade, nasedaju tektonske ploče jedna na drugu. Trčiš sutra dan u redakciju, otvaraš novine, čuješ buku telefona, oko tebe unezverene kolege, svet vrišti između redova tvog teksta, menja se. Već u sledećem hipu gutaš trodon za smirenje, guraš se kroz dodeljeno ti obezbeđenje da ti nakače Pulicera. Smeškaš se, živiš sopstvenu legendu…

Onda se probudiš s palcem u guzici, krmeljiv grebeš poslednju kašikicu kafe iz olupane piksle. Sanjariš. Koliko sinoć bio si novinar. Danas tek ideš u redakciju na posao.

A, tamo, telefoni ćute. PR službenici su još od sabajle sažvakali sve što ti treba, pa to poslali mejlom, nazvali te „poštovani“ otpozdravili „srdačnim pozdravom“, stavili ti se na raspolaganje „u svako doba“ i zaradili dnevnicu veličine tvoje tromesečne plate. Glavinjaš po konferencijama za novinare, moliš boga da ti ne crkne diktafon jer sopstveni rukopis više ni u bunilu ne umeš da pročitaš, vraćaš se u redakciju i čukaš po tastaturi. Lapćeš kafu bez šećera na radost čira bez leka.

Pitaš kad će plata.
Biće, kažu.
Ne brini, vele.

I onda ti padne priča u krilo. Službenica državna ondulira frizuru o trošku poreskih obveznika. Domogneš se računa, svedoka, datuma, iznosa, pitaš i tu frizerku, proveriš sa još jedne strane, sklopiš priču i na kraju nazoveš Službenicu da se izjasni o inkriminisanom tekstu. Sve po kanonu, štoono kažu: „baš kako je doktor prepisao“.

Pa, krene igranka. Biva da tekst pročita kolega. Gleda te dobronamerno i očinski savetuje da to ne objavljuješ.

Ne treba klati vola za kilo mesa.
Čemu?
Šta ti imaš od toga?

Ali, zamislimo, kažeš tom kolegi da odjebe. Snimiš tekst i predaš ga uredniku. On čita, čudom ne stiže da se načudi, već ima i naslov u glavi, al’ ga prekida telefonski poziv. Crveni, zeleni, klima glavom, muca, spusti slušalicu…

Ne treba klati vola za kilo mesa.
Čemu?
Šta ti imaš od toga?

No, dobro, biva i da prođe bez telefonskog poziva. Okačiš tekst na sajt, ali on posle pola sata volšebno iščezne.

Gde je, pitaš.
Ne pitaj, kažu.

Ponekad tekst, ipak, opstane. Čitaju ljudi, komentarišu, a tebi se telefon usija. Iza sakrivenih brojeva neke spodobe grakću, prde, kikoću se. Prete. Lomiće ti to i to koleno, ubiće ti dete koje izgleda tako i tako, jebaće ti familiju, ne obavezno sledećim redosledom.

Prijavi uredniku, kaže kolega.
Prijavi policiji, kaže urednik.

Jebi ga, videćemo, kaže policajac.
Društvo u kojem se preti novinarima sebe ne može nazvati demokratičnim i civilizacijskim, kaže udruženje.

Ali, biva i da kolega ćuti, telefonskih poziva uredniku nema, baš kao ni pretnji. Pišeš tekst o Službenici državnoj koja se ondulira o trošku poreskih obveznika, Domogneš se računa, svedoka, datuma, iznosa, pitaš i tu frizerku, proveriš sa još jedne strane, sklopiš priču i na kraju nazoveš Službenicu da se izjasni o inkriminisanom tekstu. Sve po kanonu, štoono kažu: „ni po babu ni po stričevima“.

A, onda se uznemiriš, počneš da šutiraš sebe pitanjima.
Šta ako me uzmu na zub?
Šta ako mi urednik ne dozvoli?
Šta ako navučem sebi bedu na vrat?
Ne treba klati vola za kilo mesa.
Jebeš ga.
Nemam ja ništa od toga.

Izbrišeš tekst, otvoriš mejl, poređaš saopštenje po pravilima pet novinarskih pitanja, potpišeš prvim slovom imena i celim prezimenom, zavališ se u stolicu i pitaš kad će plata.

Biće, kažu.
Ne brini, vele.

Advertisements

12 responses to this post.

  1. – Šećer u kafi ne brani želudac od čira, samo usta od skupljanja.

    – Ne znam ni ja kako bih se ponašao kad bih živeo od napisane novinske reči. Ne mogu da tvrdim da i sam ne bih bio isti kao opisano lice u ovom tekstu.

    Odgovor

  2. Možda i ne bi bio drugačiji,, a možda bi bio mnogo hrabriji. Te, nije sramota plašiti se polomljenih kolena, sramota je kad novinar sam sebe zastrašuje pomišlju na njih.

    Odgovor

  3. Samo jedan od razloga zasto vise ne nosim uniformu novinarskog Jedija. Svaka cast onima koji se jos uvijek bore

    Odgovor

    • Nije to više borba. Više strmopizdluk kroz šumu s praznom puškom u ruci, bez kompasa.

      Odgovor

      • Prije nekoliko mjeseci usao sam u jednu novinsku redakciju, u kojoj nikad nisam radio. Zeludac mi se zgrcio, poceo je izbijati znoj i pozelio sam travaricu, zapravo puno travarica u brzom slijedu. Izasao sam vani i bio sretan sto sam sam sebi obecao: Nikad vise

  4. gledala juče Brankicu Stanković, priča o obezbeđenju koje je prati u stopu, makar išla samo đubre da baci… jebeš takav život. (čitaj: prokleti smo u pm, i da živimo hiljadu godina teško da bismo se odatle makli i pedlja!)

    Odgovor

  5. nekad pomislim ( a mozda je to i najgore), da se cak i sve kaze , i o andulaciji ( mislila sam da je a) da nema nazalost kome. Oni sto citaju su tek prica za sebe.

    Odgovor

  6. ovih dana se ponovo vratila čitanju Kišovih tekstova, pa stigla i do ovoga:
    http://www.danilokis.org/cenzura_autocenzura.htm

    Odgovor

  7. Nemas nista of toga prvi put, drugi, treci ili osmi. Onda ti ne daju ni autorski ugovor, odes u drugu redakciju i za 20 godina si baja. U svim profesijama sporo se napreduje 🙂

    Odgovor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.

%d bloggers like this: