Zavejane slike

voyNa zavejanoj subotičkoj stanici čekali smo putnički voz sa redom vožnje komotnim k’o panonski pogled. Bila je to 1980. godina, a on je mogao da doklizi i ove. Tek, niko od putnika hipnotisanih mećavom ne bi primetio razliku.

Šćućureni na drvenim klupama, međ’ razbacanim koferima, udisali smo dim, a izdisali dremež.

Imao sam četiri godine i nameti snega pokraj staza i puteva za mene bili su nesavladiva brdesa. Terali su me da nosim onu strašnu kapu po uzoru na vozače formule 1, nafatirani skafander i jednoprste rukavice povezane kanapom koji ide oko vrata. I žulja.

Na stanici sam dobio kesicu svilenih bonbona, Mikijev almanah i gumenog Pink Pantera. Bio sam spremam da domaštam još deceniju snežnih mećava, čim se ova stvarna zaustavi.

Na zavejanoj niškoj stanici pili smo votku s ukusom breskve i čekali voz da nas zauvek oslobodi vojničkih čizama, pasulja i naredbi. Kad si mlad, uzbuđen i vojnički dobrano zaglupljen, ne možeš znati kako je bolje popiti litru dizela nego litru tog pseudoruskog otrova.

Jer možeš, recimo, ući u pogrešan voz koji vozi ka pogrešnom gradu, pa posle tabanati kroz sneg iz prvog sela nazad do Niša. Možeš i zaspati na staničnoj klupi čekajući sledeći. Možeš izgubiti kartu o istom trošku, pa se blaženo keziti kartodrapcu ne bi li ti se smilovao kao friško otpuštenom soldatu, koji bi da stigne kući i oliže rane.

Na zevajanoj novosadskoj stanici autobusi se dočekuju kao heroji. Snegovi su vazda padali, ali tako dugo pahulje nismo hvatali jezikom da su nas bogovi kaznili večnom glupošću. Zato narikače i leleču o vanrednim situacijama.

Ona je umorna i dremež joj se preliva po torbama kojima je okružena. Legla je na klupu i glavu položila sinu u krilo. On nema više od pet godina, bdi nad majkom i nežno je miluje po kosi.

Vodite me u sve zavejane gradove…

Advertisements

6 responses to this post.

  1. overio sve tri stanice, ali zavejanu najviše volem u đunisu 🙂

    Odgovor

  2. Posted by MG on decembar 2, 2013 at 14:10

    Prva.. Zbog svilenih bonbona. : )

    Odgovor

  3. Ko nije sneg na kosovopoljskoj železničkoj doživeo, ne zna šta je zima. Mislim, to nisam rekla ja, nego Fjodor, kad je onomad, krajem decembra 1998. sa hrabrošću osamnaestogodišnjaka krenuo iz Vojvodine da me vidi, putujući 12 sati na minus 19 u jednom pravcu da me poljubi u vrat, i požuri nazad pre nego njegovi primete da ga nema.. Zatekla sam ga u vijetnamci, sa šalom vezanim oko kolena. On mene, doduše, sa šalom oko glave i injem na trepavicama i obrvama.. Od tada planiram da u voz jednom uđem u Moskvi i izađem u svakom selu do Vladivostoka. Čisto da proverim da li je lagao..
    Hvala ti na ovom postu, Panonski.

    Odgovor

    • Jednom, kada budem bogat i debeo, platiću ti taj put pa da oboje uvidimo da Fjodor prosto nije imao sve podatke. Negde zamišljam, kada prođeš tu rusku zimu da shvatiš ne samo da je najhladnija već i da se meri beskrajem

      Odgovor

  4. Uz ovakve slike prosto da se čovjek zauvijek osudi na zimu i željeznički inventar, pa neka i dalje veje i veje, a nas ako se sete, sete (ovdje malko iskoristih ekavicu, mnogo bolje zvuči u jednom dijelu komentara) 🙂
    pozdrav

    Odgovor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.

%d bloggers like this: