Писмо новинарки „Курира“

Текст новинара Душана Машића упућено новинарки „Курира“ због писанја о случају Огњановић. Лекција из новинарства и живота коју сви морају прочитати:

 

Мора овако, нема друге.

Сања, драга,

Немој да ово писмо схваташ сувише лично, јер си ти само последица трагедије која је задесила новинарство у Србији. Узроци су много дубљи и плашим се да их не би разумела. Желео сам да ти пишем већ после твог првог „текста“ о породици Огњановић и парама које су остале на њиховом рачуну после Тијанине смрти. Међутим, то би се вероватно свело на личне увреде, сличне онима које су читаоци твојих „новина“ у својим коментарима упућивали на адресу породице која је изгубила дете пре само нешто више од четири месеца. Зато сам решио да још мало пратим твој „истраживачки“ рад, а да у исто време покушам да сазнам како би медиј попут Би-Би-Си-ја пропратио ту причу. На тај начин, можда ћете ти и твоје „колеге“ научити нешто.

Да одмах будем јасан. Ја са поносом истичем да сам по занимању новинар ( и то из Србије) иако се већ десетак година бавим менаџментом у медијима, а последњих 6 бринем о активностима и развоју Би-Би-Си -ја најпре у Европи, а сада на Блиском Истоку и Западној Азији. О мом новинарском раду можеш да се распиташ код (мало)старијих колега из других редакција (јер их у твојој нема), мада је већина њих одавно изгубила професионалну битку захваљујући „новинарима“ попут тебе. Али, ниси ти крива. Они су.

Такође, имао сам ту несрећу да проживим оно што проживљава и породица Огњановић. Од смрти моје једногодишње ћерке прошло је већ 10 година и време ту доказује своју релативност. Када се из чистог мира заплачеш у сред Пакистана, или у хотелу у Мускату (Оман) схватиш да неке ствари никада нећеш преболети ма где био и само је питање како и колико дуго ћеш живети са њима. Свако од „Огњановића“ се носи са тим на свој начин. Оно што желим да кажем је да није само Тијана жртва у овој трагедији. Она је ставила велику тачку на свој мали живот, али њена породица, родбина и пријатељи ће целог живота носити тај ожиљак на својим срцима. Да ли се разумемо? Није баш толико компликовано.

Да се сад вратим на твоју „причу“. Питање шта се десило са парама које су прикупили грађани Србије и региона у нади да ће помоћи Тијани је сасвим легитимно. У јавном интересу је да се то сазна и ту нема никаквих дилема. Ја сам у протеклих неколико недеља разговарао са пар најугледнијих и најутицајнијих Би-Би-Си уредника на ту тему, све у жељи да ти напишем шта би Би-Би-Си урадио у твом случају, а не шта ја мислим да би урадио. Примећујеш разлику? Новинар тражи релевантне и компетентне саговорнике да би пронашао одговоре на питања која занимају његову публику.

Пошли смо од претпоставке да си добила информацију из банке да су паре подигнуте и да сад треба видети шта радити са тим. Задатак новинара је да, када добије информацију, исту провери, а не само да је пренесе. То знају чак и они који не раде у Би-Би-Си-ју. Овдашњи уредници су ми рекли да би урадили 3 ствари: 1) пронашли други извор 2) тражили доказ за те тврдње и 3) уверили се да у долажењу до тог доказа није прекршен ни један закон који би евентуално могао читаву причу да обори на суду. У случају да било која од ове три ствари није урађена информација о повлачењу пара са рачуна не би могла да буде објављена.

Шта би онда био следећи корак? Да ли би Би-Би-Си контактирао родитеље који су остали без детета? Лагао бих када бих рекао да ме позитиван одговор на ово питање није изненадио. Јавни интерес нема календар. Наравно, сачекали би да прође сахрана, дали мало времена породици да тугује, али процена је да је четири месеца сасвим довољан период. Поготово у условима ако би се показала тачном тврдња да је новац повучен. Покушали би да избегну директан контакт са родитељима. Звали би њихове рођаке, адвокате, људе који су били око њих током кампање прикупљања новца….али, ако би били сигурни да је новац подигнут, потпуно је извесно да би контактирали и родитеље директно.

Све ово се ради пре него што је и једно слово објављено или изговорено. Покушали би потом да пронађу неку организацију која се бави сличним проблемима (лечењем деце у иностранству), разговарали би са родитељима који имају сличан проблем (болесно дете), али не са циљем да се од Огњановића узму паре, већ да би се пронашло системско решење које не би било базирано на медисјким кампањама и СМС порукама.

Уколико би на крају одлучили да објаве ову причу, све то би прво морало да прође кроз руке адвоката, а сагласност би се тражила од самог уређивачког врха.

И овде се слажу да је у питању веома компликован случај који са собом носи много моралних, етичких, легалних и професионалних дилема. Али, новинари и служе за то да се са свиме тиме изборе и да у интересу јавности презентирају чињенице. Ма какве и ма колико болне оне биле.

Сања, драга,…. шта си од свега овога ти урадила? Пратећи твој случај видео сам међу коментарима на ФБ да се чак и твој муж гади смећа од „новина“ у којима „радиш“. Истина, каже да си у праву и да ту „има нечега“, али ја то не могу да тумачим другачије осим подршке некоме са ким живиш.

Оно што си ти урадила, чак и да су ти намере биле најбоље, је следеће: 1) Ставила си породицу Огњановић на стуб срама и изложила их најгрубљим претњама и увредама, 2) Повредилила си све који су желели да задрже Тијану у најбољој могућој успомени и 3) Прекинула си и обесмислила сваку будућу акцију прикупљања новца за неко болесно дете.

И све то на основу, како сада ствари стоје, потпуно ПОГРЕШНЕ информације.

Жао ми је што УНС и НУНС (чији сам један од оснивача) нису нашли за сходно да поводом овог случаја организују разговор са уредницима медија и поведу расправу о свим етичким, моралним и професионалним аспектима ове приче. Међутим, како су „новинари“ у тим „медијима“ попут твог, новинари баш колико су и „глумци“ у порно филмовима- глумци, онда професионална удружења (ма колико лоша била) немају са ким да разговарају. Ја ипак радије кажем да су „Курир“ и остали- новине, баш колико су Дафимент и Југоскандик били банке. Тако су се звали, а радили су један сасвим други посао који се пре или касније сведе на криминал. Такво је и ово твоје „новинарство“.

Сања…..твоје ће име остати у потпису можда најнеморалније и најпрљавије кампање која је вођена у твојим „новинама“. То су, изгледа, у неком тренутку схватили и твоји „уредници“, па су кренули да све то потписују са „Редекција „Курира““. У нади да ће свако од вас моћи да мирно спава, (не)свесни глупости коју сте направили. Или, можда и даље тврдите да „има ту нечега“?

Надам да знаш још нешто да радиш у животу, јер ти новинар никада нећеш бити. Можда би и могла, али сада је већ сувише касно за то.

Али, пре него што, пре или касније, одеш из тог смећа од „новина“, пробај да преко целе насловне стране објавиш само две речи: ОГЊАНОВИЋИ- ИЗВИНИТЕ. Великим словима, што већим.

Можда ти опросте, али те сигурно неће заборавити. Ни они, ни ја, чије си ожиљке на срцу својим писањем отворила. Никоме не треба желети да га нешто задеси да би могао то да разуме. Не желим ни теби.

Можда нећеш бити новинар, али ћеш са „ОГЊАНОВИЋИ- ИЗВИНИТЕ“ показати да у теби има бар нешто мало људског.

У нади да ћу и то дочекати…
Срдачно
Душан