Švaba

ljulja– Da li biste nas pustili da pogledamo kuću?

– Ali, ja je ne prodajem.

– Ni mi je ne kupujemo…

Štefan je sedamdesetu godinu života nosio lako kao brošić na reveru. Bistrog, pomalo nostalgičnog, pogleda prebirao je po futoškom krajoliku kao po kutiji rasparenih čarapa – sve se nadajući da će pronaći dve iste.

– Mein Gott, Alles hat sich verändert…- ponavljao bi kao kakvu mantru, okrećući se oko sebe u potrazi za scenama preostalim iz detinjstva. Sve se promenilo…

Pošao je iz okoline Ulma nekoliko dana ranije poteran čudnom tragedijom poznanika koji je u švapsku podunavsku kolevku došao s fotoaparatom, da bi se vratio i obesio u improvizovanoj mračnoj komori, smeštenoj u podrum kuće. Među mokrim slikama s poslednjeg putovanja.

– Strašno je kad čovek tako skonča… kad mesto koje te je rodilo, nema ništa drugo da ti ponudi do te stravične smrti.

Štefan je imao desetak godina Futog više nije imao ko da zove Futak. Nova vlast je pisala sumorna naređenja koja su dobošari izvikivali po selu danju, dok bi noću praznila švapske kuće odvodeći njihove stanare u male, improvizovane, logore. Male po svemu osim po količini muka koje su ih tamo sačekivale.

Našao se u tim logorima i pokoji folksdojčer, bilo je i zločinaca kojih su se u vreme rata plašile čak i Švabe ali, pričao je Štefan, većina je otišla odavde povlačeći se s nemačkom vojskom. Ostao je običan narod da ponese tuđ krst na mestu gde je očekivao milost.

Otac mu je gradio onaj stari gvozdeni most, decenijama kasnije srušen u bombardovanju. Skapao je u logoru u Bačkom Gradištu.

Stoka skapava, a Štefan srpski govori odlično. Ipak…

– Skapao je… – vrištala je jezička finesa u njegovom glasu.

Majka mu je umrla od tifusa u nekom od tih sabirnih centara, a njega i sestru su selili iz logora u logor, iz doma u dom, sve dok ih strina nije ponovo spojila, na volšeban način dobivši dozvolu da ih povede nekud uzvodno… skoro do mesta gde Dunav počinje.

– Da li biste nas pustili da pogledamo kuću?

– Ali, ja je ne prodajem.

– Ni mi je ne kupujemo…

Ta kuća zemljanih, vlažnih, zidova, to dvorište popločano ciglom, pa čak i čađava pušnica bila je slika po koju je Štefan došao. Vlasnik preplašen suptilno širenim lažima kako Nemci dolaze da popišu svoju imovinu koju će zatražiti od države, podozrivo nas je gledao. Ipak se okrenuo na stranu da nas propusti kroz kapiju.

– Nemam baš puno vremena – promucao je.

– Biće i minut dovoljan.

Projektovao je Štefan slike svog detinjstva po neurednoj avliji, uzbuđeno uzdahnuvši svaki put kad mu se sećanje i prizor učine poznatim, kada se preklope stopivši se u jedno, do u najsitnijeg detalja.

Na sredini dvorišta raskošna lipa i na njoj ljuljaška.

– Ta lipa je još uvek tu? – upita Štefan.

– To je druga. Stara se osušila, pa smo je isekli i zasadili novu. – objasnio je domaćin.

Štefan blago zanjiha ljuljašku.

– Hvala vam na tome.

Posle me je odveo do obale Dunava. Sedeli smo na trulom panju i gledali prirodu u kojoj su štrkljave topole zamenile stare, čvornovate, vrbe iz Štefanovog detinjstva. Podno nogu klizio je Dunav.

– Znate, tamo u Ulmu, u mestu u kojem sam ostario, Dunav je mlad i nemiran kao kakvo ždrebe. Ovde, gde sam rođen, on je odrastao u pravog snažnog pastuva…  Sve je u mom životu, izgleda, pobrkano.

Advertisements

5 responses to this post.

  1. Mnogi obični (da ne kažem mali) ljudi, nažalost, stradaju zbog velikih tema o kojima često nisu ni pitani, a kamoli u njima učestvovali.

    Odgovor

    • Pa tako veliki ljudi dobiju istoriju kojom nas truju po školama, a mali ljudi ostaju tu gde su. Da im se ponavlja ta trula istorija na svakom koraku

      Odgovor

  2. Majka moje veoma dobre prijateljice je predratna Švabica…. mislim…. 1930. godište.
    Bila je u logoru u Baranji.
    Od nje sam, još pre 30 ili više godina, kada je to bilo nepreporučljivo i slušati a kamoli pričati, čuo puno toga iz samog logora…. Nije za priču.
    Po islasku iz logora se udala za Mađara i…. ostala. Sada je stara baka od 83, ali još uvek pamti.
    Male sudbine su rat i ono što on nosi a lekcije iz knjiga….

    Odgovor

  3. Posted by Rada72 on jul 27, 2013 at 16:59

    Dirljiva priča, i tema o kojoj se malo govori. Istoriju pišu veliki ljudi, a mali, obični ljudi trpe posledice nekih zakona, uredbi, propisa..tako je bilo oduvek..a biće još..nažalost..

    Odgovor

  4. mali su uvek stradali,zovem se Petrovic Aleksandar srbin sam iz Vrsca,sakupljam gradju da konacno objavim pravu istinu o stradanju podunavskih svaba-folksdojcera u Vrscu,interesuje me stradanje civila,gradjana koji su pobijeni,pomrli od mucenja,gladi,bolesti u logorima u Vrscu i njegovoj opstini,molim sve koji raspolazu bilo kakvim istinitim informacijama,fotografijama,dokumentima da mi pisu na mail adresu ili da mi se jave preko skype.Mislim da je dosta bilo 70 godina cutanja i da nasa javnost trba da sazna sta se desilo KRVAVE JESENI 1944 U VRSCU.Unapred hvala

    Odgovor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.

%d bloggers like this: