Deda Stevina škola života: Berba kukuruza u Zoni Sumraka

deda-stevaSanj’o sam onomade da su mi kuruze brali Vučić, Dačić, Đilas, Dinkić i Jovanović. Uter’o materi kad me hercšlag nije opamprčio dok se nisam probudijo. Imam ja tih pet redi kuruza prema kanalu, to je sve što mi od paorluka ostalo još od kad je Pirika odlučila da sadimo sirak za metle korovače, pa nas načisto upropastila. Da se ne lažemo, ne trebaju meni ti kukuruzi, al mi svake godine žao i da i’ ne posadim, a i da i’ ne oberem.

Kadgod su kuruze brali Bosanci za tablu slanine i dvanajs’ cvanjcika, a sad ih ne mož’ isterati iz upravnih odbora, pa na berbu svrće makar ko. Premijer, ministri i opozicijoni lelemudi, na primer.

Al’ da krenem redom.

Za sve je kriva Pirika. Tog me dana naranila nekim masnim ovčijim paprikašom što se caklio odgore k’o kereća muda, metila pred mene teglu feferonki, pa oma posle i čitavu rudu štrudle s makom. Kad sam na sve to, u ovu moju buragaču, natrp’o i po’ litre vina tačno sam bio samo za to da me se posadi pod oraj i pokrije krparom.

Taman sam zaboravijo na probadanja u stomaku i ušećerio kad mi u san dođe Krkobabić.

– Je l’ Stevane, oćeš ti već jedared brati te tvoje kuruze?

– Obr’o bi ja to odavno, al’ nemam s kim. Bosanci više ne svraćadu, a Pirika kaže da se teram ukurac i ja i kuruzi.

– Ne brigaj, imam ja za tebe uhodanu ekipu, ranom zorom ću ih poslati, al’ da polak kuruza ide meni.

Znam ja Krkobabića, stariji je od đerdapskih somova, a taman tol’ko i glavat kad treba štogod da se ušićari. Al’ sve se nešto mislim, bolje i tako da se dogovorimo neg’ da kuruzi propadnu. I pristanem, jebo me otac ludog.

Sutradan ujutro, čim sam ust’o imam šta da vidim. Pred ambetušom stoje Vučić i Dačić, gledadu kako Dinkić pelješi Đilasa u krajcaricama, a na bagrem oslonjen Čeda drema k’o siroče. Čudno meni, otkud u berbu došli stranački prvaci, a oped se mislim: pa i njima je kriza, jebešga, ni od države se ne zarađuje više k’o što je moglo dok im je glavati baba vodijo glavnu reč.

Pokupim ih u traktor pa pravac njiva. Kad smo stigli vidim ja biće belaja. Vučić oće prvu leniju, al da bude do Dačićeve. Dinkić je baš napikir’o tu drugu, a Dačić neće pored Đilasa. Đilas bi krajnju da ih ima sve na oku, a svi zajedno vičedu na Čedu i teradu ga ukurac. On, siroma, drema oslonjen na trešnju. Rešili smo to tako što sam ih rasporedio da beru sa različitih strana. Vučić, Dačić i Dinkić od trešnje, a Đilas i Čeda od kanala.

kuruzTaman sam seo u ladovinu da malo oduvam, kad eto ti Vučića. Na dlanu drži šiljak za branje i blene u njega ko tele u šarena vrata.

 – Gospodine Stevane, šta je ovo?

  – Šiljak.

   – A, čemu služi.

 – Da razgrćeš njime klipove. To je ono žuto.

– Koje žuto? Đilas? Pa, znam ja kako se razgrće Đilas…

– Klip, Aco, kukuruzni klip.

– E, to ne znam.

Utom dođe i Dačić.

– Pa, ljudi, jebemumater, oćemo mi nešto jesti? Već dvadeset minuta ljuštimo ove… kakosezove… te… na toj parceli… tojest njivi. Jebiga, ja sam gladan, Aco, evo ti kaži jel u redu čoveka proletera držati gladnog dok se ore kukuruz.

– Kukuruz se ne ore, nego bere – kaže Vučić.

– U, vidim, ti ga bereš. Znači, baš ga bereš. Em si uzo najkraći red, em držiš taj šiljak ko suvo kereće govno. Jesi ti, bre, bio nekad na njivi?

– Bio sam… ovaj… kad smo obilazili… Pa dobro, ne moramo svi da se rodimo na selu k’o ti. Ima nas koji smo odabrali akademski put. Put Voji… Vebera. Put znanja.

– Će ti Veber obere kukuruze? – zajapurio se Ivica k’o podgojen petlić.

– Man’te se deco ćoravog divana – podviknem – dok se vi zajebavate proći će dan. Ajde svako u svoju leniju, pa berite, za čeg’ vas plaćam?!

I dok su se njih dvojica gegali u kukuruzište, dotrčava Đilas sav zajapuren. Kanda ga sunce malko ošvandračilo.

– Moram da vam kažem, moja dužnost je da vas obavestim o tome da Dinkić podriva naše napore da oberemo kukuruz. Eno ga sve što obere, odmah prodaje Ciganima, a onoj dvojici je platio da ćute.

Odem ja do kanala, kad Dinkić sedi i udara u tamburu, ne jebenda što sam došao. Kaže, gazda napravio sam ti posao veka. Ja njima prodam po 20 dinara za kilogram, ali pod uslovom da oni prodaju Robnim rezervama za 50. Napravimo duple fakture, pa tih 30 dinara što ostanu delimo na pola, a onih prvih 20 na tri dela. To uložimo u Skijališta Srbije, pa dividende delimo na sedmine, a ja ti dođem 1000 evra jedan dan od nedelje.

Gledam budalu, sve mi izgleda k’o da mi divani madžarski. Ništa ne razumem osim da me zajeb’o.

– Ja bi njega motikom, gazda… Ja bi njega motikom! – pujda Đilas iza leđa.

Taman sam zaustijo da ih obojicu oteram ukurac, kad dotrčava Dačić.

– E, da vidite šta Čeda radi. Smotao ono čupavo sa klipa u rizlu pa puši, eno ga sav je zelen.

– Ju, naopako, Čedomire sine, pa di ćeš kiku pušiti…

Otrčim do njega, a on sav musav od ote cigare što je namot’o. Podbočio dva klipa pod glavu pa zalego da spava, a sve pućpuriče kroz dremež: „zmajovi, deda Stevo, puna Vojvodina zmajova“. Idi dete uočin, mislim se, kaki te zmajovi spopali. Ima ovdi i Crnogoraca i Bunjevaca, al zmajove još nismo imali.

– Tako on i u Skupštini – kaže Dinkić – mož’ ga jebati sada…

Tu sam već popizdijo.

– Ti ćuti, saću ti uši pobrati za onaj lopovluk!

– Dobro je rekao Dinkić, postoje indicije da neko krade kukuruz sa njive – zagrgolji Vučić iz potaje.

 – Potkrada, dašta neg’ potkrada… – zaustim da kažem, al’ Vučić ne staje.

 – Prema mojim saznanjima, nakon operativne provere, nameće se zaključak da kukuruz kradu poljske voluharice. Štaviše, jasno je da se radi o organizovanom kriminalu i mi ćemo doći do vrha tog ledenog brega jer ne sme biti nedodirljivih.

 Gledam ga onako tunjavog, pa sve mislim da me zajebava.

 – Kak’e, kurac, voluharice i ledeni bregovi. Mnogo si ti gledo Opstanak. Evo ti ga lopov ovdi, jebo te on – kažem pa pokažem na Dinkića.

 – Jeste, jeste, on je – doda Đilas.

 – Dinkić je jedna neprijatna politička situacija, ali ovde se radi o mnogo većem problemu. Sve ukazuje na to da je čitav lopovluk smišljen u opozicionim redovima da diskredituje sadašnju vlast. Iz ovih stopa idem da istražim tragove, a vama obećavam da ćemo doći do kraja ovog mračnog tunela – mrmlja Vučić, a sve pogledava na Đilasa.

Stanem da se krstim od božijih budala, kad kroz kukuruze tetura Dačić. U ruci mu jabuka.

– Gazda, evo ja sam našao jabuku, pa bi bilo u redu da vi priložite prase i da napravimo jedan domaćinski ražanj. Mislim da je fer. Dragane, ajd po drva za vatru.

– Mamu šalji po drva – odbrecnu Đilas, pa nestade u kukuruzima.

Teo sam već da odvalim levču pa da ih potamanim nasred njive, eto toliko sam popizdijo, al sve mislim, di ćeš Stevane dizati ruku na političku elitu. To je čkolovano i učeno državu da vodi, nisu oni krivi što nikad u brazdu nisu zagazili.

Okrećem se oko sebe, vidim da kukuruzi neće biti obrani do sudnjeg dana, a glava mi puca. Joj, Krkobabiću, kad te uvatim, oba ću ti kuka polomiti ako ovo preživim. Al’ ne staje ludnica.

Pritrčava odjedared Vučić, u ruci mu miš. Kaže, evo deda Stevo, ova poljska voluharica je malopre priznala da je šef organizovane kukuruzne grupe Đilas i da cela operacija traje godinama.

– To je miš konju radikalski – vrišti Đilas, a lepo vidiš da je izgoreo na suncu k’o beduin – Znam ja šta bi ti hteo, da satreš opoziciju. E, oćeš kurac!

U to će i Dačić.

– Našao sam jagnje, gazda, zalutalo odnekud, daj da se kolje pa da proslavimo ovu berbu. Aco, vadi onu kašiku.

 Svet je, ko kanda počeo da se potresa i okreće oko mene.

– Deda, da mi prodaš ovu parcelu za 100 evra pa da pravimo golf terene. Imaćeš 10 besplatnih časova, a ja ti dođem 1100 evra jedan dan od nedelje – ubaci se Dinkić.

– Zmajovi, deda Stevo, zmajoooviiii. Proždraće četir’ konja debela i čamac na Tisi…

Probudio sam se sav usopljen. Iznad mene onaj ladonosan oraj, vetar ćarlija, a izkuće se čuje kako Pirika drnda sudima. Srce dumbara, bubnja, oće iz grudi da iskoči. Mislim se u sebi, pa jebaću vam mater svima, neće mene više niko zajebavati.

Pokupim šibice i zaputim se kroz kapiju.

– Di ćeš Stevo? – pita Pirika.

– Idem da zapalim kuruze, a kad se vratim zapaliću i televizor!

Advertisements

4 responses to this post.

  1. ee, snovi su cudo a java strava. Steta sto ovo ne moze negde da se se objavi za siru grupu snevaca, cisto da ljudi uporede snove i elemente arhetipskog. Slatko sam se nasmejala.

    Odgovor

  2. Ne pamtim kad sam se ovoliko smejala, sjajno!

    Odgovor

  3. Ne znam kako si njih u taj san met’o…
    To je gadna noćna mora… to je zato što si lego ispod oraja… ispod oraja se ne leže nikako.

    Odgovor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.

%d bloggers like this: