Ustanak

U pometnji koja je vladala salom za ručavanje Doma za stare, pobuni buknuloj iz hiljade sitnih nezadovoljstava, videh tu baku kako smerno sedi na stolici, i u rukama, položenim na krilo, drži karton na kojem je krupnim slovima ispisano:

“ DoleJela!”

Baš tako. Zgusnutim masno naškrabanim slovima, upadljivo, prkosno, upozoravajuće…

“DoleJela!”

Shvatila je da je posmatram, nasmejala se i stidljivo podigla taj svoj transparent, mahnula njime napred nazad, kao na kakvim demonstracijama, ali bez glasa, nečujno… DoleJela ispraćeno osmehom i nekakvim vragolastim sjajem u očima. Marija se Zove.

“Ko je Jela”, upitah.

“Nije važno ko je, nego zašto dole!”

Zvao se Sergej. Jednog septembra, pre više od tri godine došao je u dom, sjajne, pod konac, očešljane kose, u balon mantilu i odelu koje je uvek mirisalo na sandalovinu. Imao je blago preplanuo ten zbog kojeg će se sve stanarke tiskati oko njega i akustičnu gitaru koju će zasvirati samo zbog Marije.

“Govorio mi je Vi. Od prvog dana, do dana kada je otišao. Govorio mi je Vi, a ljubio mi ruke tako nežno da sam i sama na njih bila ljubomorna… Bio je pravi gospodin, kakvih više nema. Nikada me nije posetio bez cveća, iz grada mi donosio šomloi galuške i švercovao, još tople, teleće medaljone, na očaj medicinskih sestara. Tek ponekad, vadio bi gitaru i tihim, hrapavim, glasom, samo za mene pevao Тёмная ночь…”

Imao je snežno bele manžetne i na njima rubinsku dugmad.

“Gospodin, moj Sergej. Verovatno poslednji na svetu.”

“A Jela?”

“Ona je ovde sestra. Od početka nije mogla da ga smisli. Nije podnosila njegove kasne noćne povratke, serenate koje je znao da mi svira dok svi spavaju. Nije tolerisala to što neće da pije lekove, što u sobi drži konjak i duvan za lulu…”

Jednom je predložila upravniku da ga premesti u neki drugi dom i ovaj je to učinio.

“Znate, pisao mi je pisma koja su počinjala sa “Vi, moja Vi…”. Pisao mi je pisma koja su mirisala na lulu i sandalovinu, prepuna stihova i prećutanih osmeha. Pisao je, ja sam čitala i samo mi je nedostajao njegov glas kad rastuži onu setnu rusku soldatesku.”

Više ga nema, shvatio sam dok sam je slušao. Zamislio sam kako jedne večeri na sebe navlači najlepše odelo, biserno bele manžetne sa rubinskim dugmićima. Obuva svečane cipele, začešljava kosu i doteže mašnu. Zamislio sam kako leže, na lice navlači osmeh i u pogled iskre. Uzdahne, prošapuće to tako zastarelo, smešno i srceparajuće iskreno “Vi, moja Vi”, pa onda usni taj kraj što vodi na početak svega.

Tako valjda umiru gospoda…

“Drugima ne valja grejanje, pliva im biber u čorbi, traže stalnog lekara u domu… Meni je, evo, ostalo samo da rušim Jelu i ponekad u sebi zapevam: Как я люблю глубину твоих ласковых глаз, Как я хочу к ним прижаться сейчас губами…”

Nasmejala se i mahnula DoleJelom! još jednom za mene, pa spustila transparent na krilo i na lice navukla onu koprenu od spokoja.

I danas je takvu pamtim.

DoleJela!

Advertisements

6 responses to this post.

  1. Lepa setna priča o ljudima kakvih više nema.

    Odgovor

  2. Posted by anagardboo on jun 27, 2013 at 08:24

    Eh, Vi gosn. Panonac bas umete da potrefite zicu…

    Odgovor

  3. Posted by branislava on jun 27, 2013 at 12:23

    … e, necu vise da citam ove tvoje price, od ove, skoro sam se rasplakala!
    🙂

    Odgovor

  4. DoleJela!!! Ua!

    Odgovor

  5. Lepa ideja, lepa priča, lepa pesma.

    Odgovor

  6. Jelu treba rusiti vise puta.

    Odgovor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.

%d bloggers like this: