Deda Stevina škola života – Balašević

deda-stevaKad sam onomad Piriki kaz’o da su joj mater triput u grob spuštali na bis, jel je selo tol’ko aplaudiralo da grobari nisu znali šta će, rekla mi je da se teram ukurac. Al’ kad sam kaz’o da je Balašević oronuo ko kuća od čerpića ‘tela je da me zadavi. Taki su Pirikini prioriteti. Đoka, nasuva s makom, koza Ilonka, jedno četir’-pet serija, mama, tata pa ostatak sveta. Šta ćeš… Još od kad smo se registrovali u opštini uz dva svedoka i ‘iljadu Pirikinih naoružanih dođoša, ja sam na dnu njene prioritetne liste.

Ja volem Đoleta, sav zadertujem kad zapeva neke nove klince, al’ to Piriki nije dosta. Zato se i sabijem u jednu jedinu papuču kad se Đoka pojavi na televizoru. Pirika me preventivno ošine onim njenim vražijim očurdama pa se sav načinim na papudžijski filc.

I da vam kažem još štogod. Jedared je od šteneta odgajala nekog kudravog kera. Ne znaš jelil lav il’ štogod gore, onako veliki k’o tele, samo da bi, kad poraste mogla da ga napujda na Branka molera. A, zašto? Dok nam je molov’o ambetuš Branko je, onako visinski s lotri, rek’o: „Šta ja znam… meni uvek nekako bolji bio onaj Oliver.“ Da ste vid’li tog tajfuna… Dok sam se okren’o siroti Branko je već aterir’o s lotri, a Pirika ga mlatila praznim kablićem od kreča.

„Uter’o materi i ti i taj tvoj Oliver s onim njegovim cvikerima k’o zunzara. On će meni ko je bolji, krljavi Oliver što peva galebovima k’o ludi Prica na glavnom sokaku il’ naš Đole. Vuci mi se izkuće da te ja ne bi po avliji razvlačila ko deca slince!“

Otad nam je kuća neokrečena ko lađarska birtija.

Stoput sam ja divanio Piriki da ne mož’ tako, da mora da razvija demokracki dijalog, da razna čeljad ima razne poglede na stvari – pa i na Đoku. Ne vredi.

„Kaki pogledi, šta sad i ti zajebavaš?! Jesu im oči na kolenima? S onu stranu glave? Ako ih nisu u Černobilu pravili mogu da gledaju samo ispod čela. Pa kad već gledaju, valjda vide isto što i ja.“

balasSad se već dva dana sprema da ide u Beograd na Đokin koncert. Okupila drugarice pa povazdan mesidu krancle, makovnjače i taške s pekmezom.

„To Đole vole.“

Unajmile snajke i Ranka vozača da i’ ukombiju vozi na Kalemegdan. Kaz’o sam mu da ćuti ko popa pred vladikom, da ne divani šta misli, samo da klima glavom. Ne sluša on. Kaže: „Šta ste se tako uskokodakale? Vi ovdi ćućorite ko kak’e uspijuše, a ceo svet zna da Đole koncert drži samo zbog novaca.“

„A, za čeg’ bi ga drž’o inače? Za tvoje nane kraću nogu? Za džep višanja?“ – podbočila se Pirika pred Rankom – „A, ovi tvoji što lelečedu ko stambolske muftije i što se oblačidu ko siromašan cirkus, za čeg’ oni pevadu? Utero materi, još mu se Turci nisu povukli iz glave, čim čuje armunjiku posle dva vinjaka vrti stomakom ko da se naj’o trulih bresaka, a meni drži slovo.“

Al’ ne da se ni Ranko.

„Taj tvoj Đoka je jedna obična prevrtnjača. Još onomad je pev’o Titu, najvećem zločincu na svetu, podjebav’o našeg precednika, divanijo protiv vojske i otimo narodu pare.“

Di mi je telefon, mislim se, saće biti šta će biti…

„Kol’ko ja znam Titu si pev’o i ti zajedno sa tim tvojim iskrivljenim precednikom. Doduše bili ste u toj tvojoj vojsci al’ su vas prutom isterali iz svakog atara u koji se zagubite, od Đerdapa do Triglava. Sad sediš u fotelji u jednoj ruki držiš telefon u drugoj kurac pa glasaš, mal’ za ove što su iz Kovina utekli na Farmu, mal’ za one preobuvene radikale. Da pustim šarova na tebe ne bi imo za čeg’ da te ujede, a Đole ti ne valja.“

Već sam potrč’o da nađem onu prvu pomoć iz pezejca, kad ode sve u tri lepe.

„Pričaj ti, Pirika, šta ‘oćeš, al’ taj Balašević je vazda bio izdajnik!“

Ne znam da l’ ste kadgod gledali one kungfujske filmove s Brus Lijom. Ako jeste, e pa baš je tako bilo. Samo što je ovdi bilo tri Brus Lija pa je siroma Ranko letijo po avliji ko prazna kesa.

Sad na jednom telefonu ja zovem hitnu pomoć, a Pirika na drugom ugovara taksi. Ako zakasni na koncert srušiće sve mostove na Savi i Dunavu. I ako na koncertu vidite kakvu matoru krupnjaču da maše makovnjačom od metera i dreči k’o šiparica, to je Pirika. Pazite šta divanite. Ne mož’ ova država da nazida cigurnih kuća kol’ko ona može puta da zamane šakom.

Advertisements

6 responses to this post.

  1. Posted by budo minić on maj 25, 2013 at 11:17

    Svaka čast. Vrhunski humor, lijek za dušu u ovakvoj svakodnevici.

    Odgovor

  2. Hvala, služimo narodu! 🙂

    Odgovor

  3. Posted by julija on maj 25, 2013 at 16:47

    Ti i Panonsko more tvoje, ceka te jos!

    Odgovor

  4. Posted by Milan on jun 6, 2013 at 07:54

    Super tekst, pozdrav sa Juga Srbije!

    Odgovor

  5. Posted by oliver on jun 6, 2013 at 09:19

    Ovo bi trebalo ekranizovati.. 🙂

    Odgovor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.

%d bloggers like this: