Ludak

OLD MANZabrađen, tek pomalo pogrbljen, uvek na istom mestu – pred oronulom kućom od čerpića, ispod preraslog oraha – stajao je i cepkao papiriće pogleda uraslog nekud iza kraja ulice, u onu poslednju brazdu što podupire nebo. Tačan poput oficira, uvek u isto vreme, kao da s tim papirićima po šoru prosipa i povečerje.

Deca su romorila da je lud, da je cepanicom ubio rođenu majku jednog kasnog letnjeg poslepodneva, posle čega je izgubio razum. U njihovim glavicama rasle su misterije o Stojanu sejane pričama roditelja. Nevine maštarije protkane tananim strahom od nepoznatog… Ostalo su bile otrovne priče odraslih, koji bezrazložnoj mržnji prilaze sa mnogo više proračunatosti.

Cepkao je papiriće u tišini. Prećutao je more zaludnih komšijskih razgovora dok se vreme oko njega krunilo, selo menjalo, deca rasla. Ispod onog blagohladnog oraha. Uvek isti, uvek pogleda usečenog u onaj nebeski porub na koji je Gospod štipaljkama prikačio plodnu panonsku zemlju.

Umro je jedne zime. U očima dece dovoljno odrasle da lažima doje svoju decu, ostao je ludak i ubica. Monstrum iz male kuće od čerpića. Tako spokojno šćućurene pod gorostasnim orahom.

Kada sam upoznao njegovog bratanca Predraga plašio sam se samo jednog pitanja. A samo sam to pitanje i postavio.

»Jedino što je Stojan u životu ubio, bila je želja da prozbori i reč sa okolinom.«

Po izdahu Drugog rata, rekao je svojima da će oženiti Anu, devojku lisičijih očiju. Švabicu. Bio je to prvi po redu na skali smrtnih grehova za još uvek pubertetski neotesanu komunističku dogmu. Stojan i Anin otac nestali su iz sela istog dana. Stojan u Kopar na odsluženje petogodišnjeg vojnog roka u mornarici, a stari gospodin Wolf u neki od vojvođanskih gulaga.

Posle jedne godine u selo je stigao stari kofer, a u njemu naočari i izlizani tvidani sako gospodina Wolfa. Ana je u taj kofer dodala nešto stvari i svojim lisičijim očima potražila neko drugo ravničarsko obzorje… Beskrajni su argentinski pampasi…

Kada se vratio, preplanuo i zabrađen, vojnički nasilnim procesom oslobođen dečačkog pogleda, Stojan je u kući zatekao album s fotografijama, prazninu koju nije umeo da popuni i komšiluk spreman da ga proda za nekoliko tačkica za hranu.

Nesposobni da mu oproste ljubav sa lijookom Švabicom poslali su ga u zatvor, a kao dokaz za njegovo neprijateljsko delovanje, javno su na seoskom trgu čitali Anina pisma.

Pomilovan je posle sedam godina.

Više nikada nije prozborio ni reči sa seljanima…

Do kraja žiota je izlazio na šor iz avlije iznoseći sumrak. Uvek u isto vreme. Zabrađen i tek pomalo pognut. I cepkao papiriće…

Pod senom oronule kuće od čerpića, tako detinje uvijene pod prastari orah, lepršali su delići Aninih slika, koje mu više niko, nikada, nije mogao oduzeti.

Advertisements

7 responses to this post.

  1. Ne treba čoveku mnogo da bi poželeo da ne prozbori s okolinom, ali ovom baš previše odmeriše… Baš tužna priča.

    Odgovor

  2. Posted by anagardboo on maj 17, 2013 at 09:30

    Nadam se da je u sebi ziveo tu neostvarenu ljubav…
    A sto se ljudi iz sela tice, uvek mozes racunati na ljudsku bezobzirnost podojenu strahom i zeljom za dodovoravanjem radi sopstvene koristi. Ljudi su precesto veoma gadna sorta…

    Odgovor

  3. oduvek sam se pitala za neke potresne price da li su istinite. Vidim da i ova jeste. Onda se zapitas da li je moguce da neki ljudi imaju tako zlu kob, da su lutke kojima se igra sudbina i okruzenje a onda shvatis da uglavnom jesu. Prica je tragicna ali lepa jer sam potpuno mogla da docaram coveka sa papiricima i tugom u dusi.

    Odgovor

  4. Jako duzna i setna pricha, mahom vishe jer je i istinita i jer podseca na to da se i danas negde,blizu ili daleko od nas, ovakvo isto neshto nekome deshava.

    Odgovor

  5. Posted by Wojciech on maj 18, 2013 at 12:04

    Savršeno. Bravo! 🙂

    Odgovor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.

%d bloggers like this: