Tri pogleda: DUNAV

dunavOtkida i kruni zemlju sa pijedestala Fruške gore. Upija i rastapa ritsku obalu Bačke.

I valja…

Rola…

Podamnom, na sve strane u nedogled, raskvašen svet po kojem hodim, nečujno, u nepovrat odnosi – Dunav.

Zadihan sam i teško nad površinom tog mokrog konvoja držim glavu dok plivam ka obali koju ne vidim jer je daleka, jer je sitna i Dunav je tako lagano guta. Obalu čuvam u mislima, onako daleku, kakvu sam je ugledao poslednji put uronivši u reku. Nije me strah što se, čak ni tamo, u mojoj glavi, ne povećava.

Strah me je da iz podvezane majice koju sam obukao ne poispadaju zrele i mirišljave kajsije cepače.

Zamahujem rukama pokretima za koje želim da su snažni. Četrnaest mi je godina i to je jako važno. Ti snažni zamasi. A on, strašni, nabusiti Dunav, moje zaveslaje pretvara u krugove na barici pokrenute nožicama leptira.

Utrnulog i onemoćalog, kao iskusan taksista, izbacuje me na plaži sa druge strane.

Dok istresam pokvašene kajsije na njen peškir gledam ga… I on se smeje, milostiv i blagorodan, dok promiče nekud ka Tvrđavi.

* * *

Seni klize po površini Dunava, kada se uvije u noćnu pelerinu boje indiga.

Klize i šapuću tišinom dok mreškaju vodu oko mene. Na leđima sam i puštam da me struja nosi dok, tek povremeno, zamahnem rukama.

Obale se utapaju u podnožje svojih vodenih blizanaca, a vrhovi minijaturnih talasa odsijavaju mesečini i zvezdanom nebu. Kao da se celo nebo, u tišini, sjurilo na noćno kupanje.

Osamnaest mi je godina i Dunav je pod mojim grudima pitom kao paorski konj. Dišem lagano i klizim preko njega kao ono kad gazda prolazi kroz žitno polje, ponosno i samouvereno, jer, žmurećki, pod dlanovima sluti pune ambare i nasmejanu decu…

Stresam reku sa sebe na suprotnoj obali i ležem na, još topao, pesak.

Pobedio sam te, Dunave.

On me posmatra, zaiskrenim očima.

Ćutke.

* * *

Hladnoća mi probada pluća dok trčim ka obali, zadihan, zajapuren, alkoholom potpuno zamućen. Noge su mi kao od gume. Posrćem, padam. Dižem se, trčim, padam.

U trku sa sebe skidam košulju i iz grudi ispuštam nerazumljiv vrisak.

Sve što u glavi čujem jesu koraci iza mene. Sve što znam je da moram preplivati nabujao Dunav obučen u sneg.

Na samoj obali ti koraci me stižu. Na leđima osetim udarac i padam u plićak zarobljen ledenom pokoricom.

Dok pokušavam da sa sebe stresem taj, pretežak, teret u pogled mi se gnjezdi urlik reke koja mi, besnim galopom, promiče pred očima. Na leđima joj se sudaraju ledene sante, bučno nasrću jedne na druge. Nekakvom neobuzdanom silom lome drveće što ga Dunav odnosi.

Valja se reka ispred mene, kovitlaju vodeni točkovi, hladni i ledeni, lepo osetim kako samo čekaju da me pregaze.

U grudi mi se gnjezdi strah, drevan, iskonski… Hladnoća Dunava mrzne mi obraz, jagodice gore od mraznih uboda, a on me pogleda očima snežne kraljice.

Zlokobno.

Preteće.

Advertisements

3 responses to this post.

  1. snazno… !

    Odgovor

  2. Lep podvig… preplivati Dunav.
    Ja se nikada nisam usudio iako sam, mislim, dobar plivač.
    Uz svu spoljnu dobroćudnost opaka je to reka.
    Od malih nogu na obali, ali nikada preko.

    Treću priču nisam razumeo… da li je to san, ili…

    Odgovor

    • Bilo je to jedno pijanstvo, jedan incident i moj pad u ledeni Dunav. Tada ga nisam preplivao, ali sam ga najbolje zapamtio

      Odgovor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.

%d bloggers like this: