Deda stevina škola života – Duvanje u ovčije prkno

deda-stevaKazo sam Piriki da od danas više ne plaćamo Informatiku. Smeće ne pravimo, grejemo se na šapurike, ona osigurancija nam ne treba, a ponajmanje nam je do ulaganja u šov-bizmis. Jeste, kazo mi Laza Nenin da su ti sakupljači naših novaca nekom malom Trkulji dali 300 iljada evra da snimi ploču. Štrecnu me oko srca kad sam čuo brojku, al se sve mislim – pa dobro, jebeš ga, ako je deran kakav Pogorelić il’ novi Janika Balaž, mal’ ne reko’ Zvonko Bogdan, što da mu ne pomognemo.

 

Otperjam ja očas Piriku da kupi tu ploču, da znam u šta sam investir’o. Kad eto ti nje iz varoši, nosi neke metle i plastične laboške i u pregači neki mali očin s rupom na sredini, ko poklopac za lonče. Šta sotim da radim, ženo, vragovi te gonili?! Sve je u redu, kaže Pirika, ima Laza to čereslo što pušća kompaktne ploče, pa smo mu se oma nabili u kuću da čujemo.

I? Ma, budibogsnama, svašta sam ja za moj
„Za ovo su burgermajster Vučević i oni njegovi zgubidani dali trista iljada?! Pirika, čim kući dođemo da zapališ sve račune Informatike, a poštara, kad dođe, nekom šerpenjom u leđa da klepiš. Pa, nije ni Stevan cela veka tuđe ovce čuvo da ne zna šta je ovčiji paprikaš!“eg vakta čuo, al taku sprdnju i sve koješta još nisam. Ima na ploči gajde. Aj, to znam šta je, jer je još sirotinja banatska vazda najmila gajdaše kad nema para za čestite svirce. Al ovo drugo… Sve mi se čini da taj Trkulja duva u šuplju goveđu kost il’ u kakvo ovčije prkno, a u pozadini neko ko da škripi đermom i još čuješ lepo kako brboćedu, cokću, podvriskivaju.

 

I setim se tu ja onog Pauna Doronjskog što se za selo godinama tako svojski borio sve dok u njemu nisu ostale tri-četir’ babe i pola vatrogasnog doma. Imo je taj tušta ideja, al jedna mu je posebno došla glave. Onomade kad je još bila popularna narodna muzika, Paun je smislio da i naše selo treba da ima kakvu pevačicu da se kerebeči na televizoru, pa da narod čuje i za nas kad nas već gospod nije napravio da budemo vredni.

trkulja

I nađe on neku Jolandu što je, božemiprosti, češće zalegala po seoskim senicima neg’ soldat pod baražnom vatrom. Znala je da gukne, a kad je malo nafarbaš nije izgledala ništa gore od sojki što smo ih već gledali na televizoru. Ubedi Paun ove moje seljake da će Jolanda biti velika zvezda, da će da nas mete na kartu sveta i proslavi. Mislim se ja tad u sebi, nas nisu metili ni na opštinsku kartu, pa kad opštinu zabole za nas di je tek svet u toj raboti. Al’ pokupi Paun Jolandu, pare iz kase što smo sakupkljali za kanalizaciju i otperjaše za Beograd.

Vratio se posle dve nedelje sav modar i izderan ko da je zaspo pod kombajnom.

Kaže, upozno je tog producenta što je obećo da će Jolandi snimiti ploču, ovaj ih odveo kod sebe u stan pa udario na domaćinski. Jedi Paune, još jednu rakiju Paune, pa viski Paune, da probaš vino Paune, veliku ćemo zvezdu napraviti Paune, ajd još jedan viski Paune… I osere tako producent Pauna alkoholom da se ovaj složio ko mokra krpa. Kad se probudio ima šta i da vidi. Nestalo i Jolande i producenta, a što je najgore, odneli mu i akten-tašnu sa svim novcima. Di će, šta će, poče Paun da ih traži po Beogradu. Kad ih je našo koji dan posle objasnio mu producent da lepo ide kući, da ne zajebava i još da je Jolanda sad njegova pa će on preuzeti na sebe dalje korake. Kad je Paun pitao za novce, uvati ga ovaj pa ga istumba nadvoje-natroje i prospe ga napolje ko snajka vodu od sudova.

Tušta je godina prošlo od tad, al samo da znate, mi u selu još uvek, da prostite, seremo u septičke jame i poljske klozete, a kravama i govedima nadevamo imena Jolanda i Paun i baš nam se retko desi da kakvu šarulju imenujemo Brena.

Nije Piriki pravo zbog računa za Informatiku. Boji se da će joj na doboš odneti sve laboške i nanin escajg od pre rata. A, ja kažem: „Ma brige me da odvedu i tebe i šarova da se o vas sapliću po gradskoj kući, nemoj mi stajati na muku. Kad nas je Paun ojadio, Jolandu više nikad nismo videli jer je bila za pevačicu taman kolko i za hirurga. Ovog gajdaša od trista iljada ima u guzicu da nam natrpaju kad već uši ne mogu da ga slušaju!“

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.

%d bloggers like this: