U rasparenim ciganskim cipelama

ciganU leđa mi vetar dune pa bih zaređao svetom k’o baštom punom kajsija.

Da ga ima i da je imam…

Al’ nisu čoveku Ciganu, od života, date ni bašte ni svetovi.

Zato zastajkujem.

Posadi me nebo na nekoj ledini da oližem rane, pokrpim šešir i bacim se štapom na bogove, kad me glađu išibaju.

Zagudim violinom, kol’ko da me gluve noći živog ne prožderu.

Pa pođem dalje.

Na kaputu nosim kiše sa hiljadu tuđih neba, na cipelama blata iz hiljadu tuđih država.

A, sve je moje. I ta kiša i to blato i ta zemlja što se, k’o kurva pod nebo podvlači, tamo u daljini…

Da mi daju granice ko čestitom svetu, na prvi bih se oraj učkurom obesio. Jer, jedno je kad ne znaš kuda. Mnogo je veća muka kad znaš da se to »kuda« negde i završava.

Imam  bricu od po’ lakta i ovo ćemane krtih žica.

Imam torbak i u njemu sveca zadrtog i ćutljivog.

Imam sveću za strah.

Imam strah za životom.

Imam života za još ovo malo lutanja…

Rasparenih cipela, oderanih kolena i pogleda spuštenog na po’ koplja zaprosim po neki groš.

I ukradem, kad ne gledaju. A, gledaju. Gledaju k’o vuci i u očima im strah.

Da kupim konja i izučim zanat, kažu. Da se skućim, vatru zapalim, kaput ocedim, kraj odžaka mutavog sveca okačim pa da ćutimo u toj, titravoj, pomrčini do kraja vekova.

Hteo bih ja, al’ ne da vetar. Jer, nisu čoveku Ciganu, od života, date ni kuće ni odžaci. Samo žilavo srce i nešto malo leta da se sveta nikad ne zasiti.

 

Advertisements

5 responses to this post.

  1. i u ocima obicno nesto pronicljivo. Ehe , ne znam gde su se sve ovi moji pretci lomatali i ko je koju babu gde sustigao mnogo daleko odavde, ali ja na ruske cigane uopsno otkidam. Eto i dusa moja nikako da se skrasi, jedino da imam taj Bel konj pa da vidim kako bih dalje.:)

    Odgovor

  2. Posted by MG on april 5, 2013 at 19:02

    I njihov život nekako ide u ove poetske rečenice.. i kad se čita, lepo se zamišlja.. al’ valjda tako i ovo samo oni mogu zaista razumeti i živeti.

    Odgovor

  3. Posted by bubiljub on april 6, 2013 at 10:07

    ..muvaju nam se tu oko kuće neka sitna dečica njihova, danima mislim o njima, koliko i sami neguju takav „život“, a koliko im je nametnut. Definitivno je da strašan teret imaju od malena.. Duša me zaboli kad ih vidim tako sitne i- sve na njima raspareno..

    Odgovor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.

%d bloggers like this: