Zapisi nevoljenog (i komad duge na obrazu)

autizam

Ja sam dečak i imam lice.

Ja sam mali dečak i imam lice na kojem ponekad pliva osmeh. Okačim ga o nos, prostrem ga između rupica na obrazima i uslikam ogledalom. Onda ga gledam.

Ja sam dečak i oko mog osmeha raste svet.

Soba. Mama. Tata. Napolju.

Moj svet.

Ja sam dečak i u mom svetu hodaju ljudi. Oni nemaju lica, samo miris i glas.

Ljudi pevaju reči. Ja VIDIM šta misle. Jedino njihove misli vidim jasno kao svoj osmeh u ogledalu. Ali, kada ih pretvore u reči, one više nisu istinite. Oni ih PEVAJU.

Ja sam dečak i vidim šta ljudi misle. Ispevane reči su zaprljane misli. Zato više ne čujem njihove reči. Svoje misli ne vidim. Zato ne govorim.

Shvatio sam to davno. Sada u mom svetu samo dve reči ponekad zazvone kao prazna okna na crkvenom tornju. Jedna je moje ime. Ljudi ga izgovore i ono znači »nežnost«. Kada ga misle, znači »strah«.

Ja sam dečak i imam ime koje se misli strahom, a izgovara nežnošću.

Druga reč je autizam.

Ona u maminoj glavi plače. Autizam je u maminoj glavi bol koji se savija pod jecajima. U tatinoj glavi ta reč besni. Autizam je u tatinoj glavi vrisak koji lomi.

Kada je izgovore, ona je šapat.

Ja sam dečak, imam lice na kojem ponekad pliva osmeh, imam svet u kojem ljudi bez lica pevaju reči koje ne misle i imam autizam.

To je šapat koji raste iz tuge i besa.

Danas su iz mog sveta nestali mamin miris i tatin glas. Pred gvozdenom kapijom, za jednu ruku me drži tata, a za drugu plišani pingvin. Ćute. Tata misli očaj, a pingvin ćuti. Onda su me uzeli neki drugi ljudi čijeg se mirisa plašim i čiji me glasovi teraju da bežim.

Kada vrištim stave me na krevet. Onda ćutim. Za jednu ruku drži me kaiš, a za drugu plahta vezana u čvor.

Ja sam mali dečak koji često sanja ogledalo. Ali, u njemu odraz više, između jamica na obrazima, ne rasprostire osmeh. U jamicama ponekad stanuju suze. Trepere i sjakte bojama iz sunca koje curi kroz rešetke na prozorima. Belo, žuto, crveno, zeleno, plavo…

Ja sam mali dečak, imam svet koji ne voli vrisak, imam autizam i na mojim obrazima stanuje duga.

 

Advertisements

8 responses to this post.

  1. kad postanes svestan ovako strasnih stvari koje su tu negde, naizgled nevidjive, onda zaista sve ostalo gubi na tezini. Nekada je u citankama bio tekst o lepom ponasanju i bodjikavim prasicima od Sopenhauera a danas bi mozda bilo bolje da se nadje ovaj, mada ni starijma ne bi bilo na odmet da ga procitaju. Iskreno se nadam da u tom svetu stanuje duga, bar na obrazu i da su, koliko god za ostale bili nedokucivi, u njemu sretni na neki svoj nacin.

    Odgovor

  2. Mnogo dobro! Jezivo, i gorko kao istina.

    Odgovor

  3. Posted by bubiljub on april 6, 2013 at 10:10

    Ovo je tako dobro i otrežnjujuće… pomaže da se iz drugod ugla sagleda mnogo toga, nekako iznutra!

    Odgovor

  4. Posted by anagardboo on maj 16, 2013 at 07:29

    Danas sam naletela na blog, citam svaki jedan tekst, pozelim da komentarisem, pa odustanem. Ovog puta nisam izdrzala… Toliko je sve fantasticno sroceno, da me podilaze zmarci, evo, i pola sata kasnije. Poruka je neverovatno vazna, a ja cu je proslediti kome god mogu…

    Odgovor

    • Hvala. To je samo mali pokušaj da se na svet pogleda njihovim očima. Da je to zaista moguće ko zna kakva bi divna priča nastala 🙂

      Odgovor

  5. Posted by sasha on maj 27, 2013 at 11:16

    ja sam tetka jednog autisticnog decaka sa nepotvrdjenom dijagnozom. Bas tako i ja razmisljam kad ga uhvatim da me promatra onako iskosa, kad misli da ga ne vidim, pitam se sta misli i sta ne izgovara, sta u njegovoj glavi postoji dok gradi bajkovite kule i gradove od drvenih kockica sav ozbiljan i vecno zamisljen. A kad se i desi da mi tako iznenada pridje, taj njegov zagrljaj i cutnja i pokusaj osmeha znace mi vise od sto drugih zagrljaja.

    Odgovor

  6. Posted by Danica Aksentijević on avgust 24, 2013 at 20:22

    Puno je nas roditelja koji su svoju decu nemoćno posmatrali i želeli da udju i te misli i pomognu.Najteži bol koji čovek može da doživi je biti nemoćan pri pomoći svom detetu.
    No vera,nada i ljubav nas nikada neće napustiti.

    Odgovor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Whatever... Nevermind.

Verbalni proliv jedne prosečne astrofizičarke sa prosečnim sisama.

БЛУКА

БЛаги БЛог

P R E V R A T

ми цртамо стварност

Sistem i lom

Dario Hajrić | Sistem i lom

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

chedayeen

Bulevarskim sokakom

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Gost kod grofice na veceri's Blog

A guest at the dinner with the Countess

Spes, ultima dea

Odrastanje natprosečno inteligentnog šestogodišnjaka i sve što to odrastanje prati. Kroz prizmu tog odrastanja prelamaju se događaji u okruženju - porodici, gradu, svetu. Izvesna Spes se povremeno pojavljuje na ovom blogu, uglavnom da bi prepisala ono što kaže glavni urednik. Ako se dogodi da ona nešto o sebi napiše, smatrajte to greškom.

danijelapro

Just another WordPress.com site

Prizori s prozora

...umna i emotivna gimnastika, humor i fantastika...

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.

%d bloggers like this: